Izvor: Danas, 18.Jun.2015, 22:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Turska politika mira
Nakon neuspeha vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) da zadrži većinu u parlamentu na opštim izborima, Turska se kreće ka zakonski neregulisanoj političkoj situaciji. Odluke koje Turska bude donela prilikom uspostavljanja nove vlade neće biti od izuzetnog značaja samo za oblikovanje budućnosti tamošnje demokratije; sledeća vlada bi mogla da ima odlučujuću ulogu i u nizu mirovnih procesa koji su od vitalnog značaja za povratak stabilnosti na širem Bliskom istoku.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Za Tursku je od najveće važnosti mirovni proces s njenim kurdskim stanovništvom. Ovaj proces se u suštini tiče redefinisanja sekularne unitarne države osnovane 1923. Svi u novoj republici koji nisu bili eksplicitno definisani kao pripadnici zvanično priznate manjine trebalo je da se stope s novim turskim identitetom.
Ali to se nije dogodilo onako kako je Ataturk planirao. Kurdi su se čvrsto držali svog etničkog identiteta. Potiskivanje kurdskog jezika i kulture na kraju je izazvalo brutalnu pobunu pod rukovodstvom Kurdske radničke partije (PKK) koja je koštala zemlju više od 30.000 života.
Velika se zahvalnost duguje predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu što je smogao hrabrosti da pokrene otvoreni mirovni proces s PKK 2013. Taj proces je od tada napredovao, što se pre samo nekoliko godina činilo nezamislivim. Ipak, tek treba preduzeti ključne korake ka uspostavljanju dugoročnog mira.
Sveobuhvatno rešenje kurdskog pitanja u okviru Turske biće ključ stabilnosti zemlje i budućnosti njenih težnji ka pristupanju Evropskoj uniji. U suprotnom, mogu se zamisliti scenariji u kojima se snage dezintegracije koje sada prave haos u susednom Levantu zapravo šire na samu Tursku s nezamislivim posledicama.
Uspeh pretežno kurdske Narodne demokratske partije (HDP) u osvajanju 13 odsto glasova na nedavno održanim izborima, što je cifra koja prilično prevazilazi veličinu njenog osnovnog biračkog tela, treba da poveća samopouzdanje Kurda i olakša put ka miru. Ali Partija nacionalističkog pokreta (MHP) ekstremne desnice ostvarila je dobar rezultat, osvojivši 16 odsto glasova, verovatno pretežno zahvaljujući protivljenju naroda otvaranju prema Kurdima. Zapravo, čak je Erdogan, koji očito pokušava da zaustavi napredovanje MHP-a, koristio retoriku tokom kampanje koja je odbila mnoge kurdske birače.
Visoki prioritet svake nove vlade u Turskoj treba da bude završetak mirovnog procesa koji je počeo Erdogan. A Erdogan treba da shvati da njegova zaostavština u velikoj meri može da bude određena time da li taj mirovni proces beleži uspeh ili propada.
Drugi mirovni proces na zalogu jeste novi pokušaj ujedinjenja Kipra, koji je podeljen od propasti njegovog Ustava 1963. i invazije Turske 1974. Bizarno je to što je prestonica države-članice EU podeljena mrtvom zonom kojom decenijama patroliraju mirovne trupe UN.
Trajna podela Kipra blokira i pristupne pregovore Turske sa EU i sve neophodniju saradnju između EU i NATO. Ali sada, pod vlašću predsednika Nikosa Anastasijadesa i novoizabranog predsednika severnog Kipra Mustafe Akinčija, postoji prava mogućnost da se nakon višegodišnjeg zastoja postigne dogovor kojim se ostrvo može ponovo ujediniti. Pregovori koje podržava UN sada su dobili nov i važan zamajac.
Ali taj dogovor neće biti moguć bez jasne podrške turske vlade. Zato će stav nove administracije biti veoma važan - Turska ima mnogo toga da dobije pružanjem podrške za rešenje pitanja Kipra; ali bi mogla da se vrati i starim navikama i pokvari današnju jedinstvenu priliku.
Treći mirovni proces u igri tiče se odnosa Turske s Jermenijom, koji, ako bude napredovao, može da pomogne stvaranju uslova za mirovni sporazum između Jermenije i Azerbejdžana. Proročanski sporazum potpisale su Jermenija i Turska u Cirihu u oktobru 2009; ali šire regionalne snage na kraju su osujetile napredak, pri čemu je intervencija Rusije bila odlučujuća.
Održavanje zamrznutog konflikta s Jermenijom nije u dugoročnom interesu Turske ili bilo koje druge zemlje u regionu. Aktuelne blokade i vojne čarke bi mogle u nekom trenutku da dovedu do previranja u južnom delu Kavkaza, s veoma negativnim posledicama po Tursku. Sledeća vlada treba da obnovi pristup koji je imala u Cirihu, a jermenska vlada mora da učini isto to.
Četvrti mirovni proces koji ima najdirektnije posledice tiče se Sirije. Turska je zauzela principijelan i čvrst stav protiv režima predsednika Bašara al Asada i velikodušno je prihvatila više od milion izbeglica. Ali opasnosti koje predstavlja aktuelni konflikt, naročito pritisak koji se vrši na samu Tursku, ne treba potcenjivati.
Svi ključni akteri imaju zajednički interes u očuvanju sirijske države, dok se istovremeno režim menja. Potpuna propast, podgrejana naporima da se nametne političko rešenje vojnim sredstvima, najverovatnije bi dovela do katastrofalnih posledica tokom više decenija, pri čemu bi Turska bila najgore pogođena. Zato nova vlada Turske treba da bude spremna da se angažuje u konstruktivnom dijalogu o mogućim rešenjima, zajedno sa SAD i Iranom.
Zadatak koji direktno stoji pred Turskom jeste premošćavanje starih podela i uspostavljanje funkcionalne koalicione vlade. U suprotnom, novi izbori, i samim tim nova politička neizvesnost, biće neizbežni. Upravo iz tog razloga, prijatelji Turske treba da iskoriste ovu priliku, te da podsete lidere zemlje šta je ulog za samu Tursku, kao i za mir u regionu.
Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
