Izvor: Politika, 10.Mar.2010, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Turska na putu neoosmanizma
Platforma prema kojoj treba da se reafirmiše celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe Otomanskog carstva
O novoj spoljnopolitičkoj doktrini Turske intenzivno se raspravlja od trenutka kad je maja 2009. godine na njeno čelo došao univerzitetski profesor Ahmet Davutoglu. On je još pre nekoliko godina saopštio celovitu programsku viziju turske spoljne politike, zasnovanu na platformi (neimenovanog) neoosmanizma, sagledavanju aktuelnog i predviđanju budućeg stanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i kretanja u međunarodnim odnosima, kako na regionalnom tako i na globalnom planu.
Iako se u razmatranju pitanja vezanih za ukupnu savremenu državno-nacionalnu orijentaciju, a naročito spoljnu politiku Republike Turske pojam neoosmanizam sve češće koristi, ne postoji njegova precizna i jednoznačna definicija. Sadržina pojma je, međutim, uglavnom jasna. Pod neoosmanizmom se mahom podrazumeva kompleksna makroideološka platforma prema kojoj današnja Turska, kao njegova legitimna civilizacijska naslednica, treba da reafirmiše celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe Osmanskog carstva, kako bi u preraspodeli svetske moći i uticaja, koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca.
Radi adekvatnog razumevanja i tumačenja neoosmanizma, važno je uvek imati na umu da je neoosmanistička spoljna politika možda samo najvidljiviji horizont realizovanja kompleksne matrice koja je istovremeno duhovna, ideološka, kulturna, privredna i politička. Neoosmanizamje stanje duha, sidrište osobenog mentaliteta, samosvojan sistem vrednosti i s njim usklađeni pogled na sebe i na svet. Neoosmanizamje, inače, moguće najsažetije odrediti kao ideološki amalgam islamizma, turkizma i osmanskog imperijalizma.
Može se osnovano konstatovati da je neoosmanizam, bez obzira na sve pojavne (i prividne) oblike i retorička meandriranja turske spoljne politike tokom poslednjih nekoliko decenija, njena dubinska, danas sve izraženija konstanta. U tom smislu, „Davutogluova doktrina” nije suštinski nova, već predstavlja zaokruženi, savremeni program operacionalizovanja neoosmanističke spoljne politike, usklađen s izmenjenim međunarodnopolitičkim trenutkom koji njeni protagonisti ocenjuju kao izrazito povoljan za Tursku. Istovremeno, to je i konačno raskidanje s načelima i praksom Ataturkove uzdržane spoljne politike, zasnovane na poznatoj devizi „mir u zemlji, mir u svetu”, za koju je bilo karakteristično ono „staromodno” nemešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja i odustajanje od bilo kakvih pretenzija na regionalnu dominaciju.
Ahmet Davutoglu je svoje spoljnopolitičko viđenje Turske uloge u svetu, koje Erdoganova vlada očigledno usvaja i sistematski sprovodi, najsveobuhvatnije izložio u knjizi „Strategijska dubina” (2001). Kao ključni pojam svoje neoosmanističke teorijske sheme A. Davutoglu uvodi pojam strategijske dubine koji podrazumeva komponente istorijske i geografske dubine. Turska, po njemu, poseduje potencijal strategijske dubine, pošto joj, kao naslednici istorije i geografije Osmanskog carstva, prinadleže velika istorijska i geografska dubina, jer je na središnjem evroazijskom geopolitičkom prostoru vekovima bila epicentar događaja. U tom pogledu, ona ima značajne komparativne prednosti u odnosu na druge države u regionu, a i šire. Turska se može pohvaliti jedinstvenom geopolitičkom i geoekonomskom pozicijom na raskršću, ali i susretištu kontinenata, kultura i civilizacija, a u relativnoj blizini najvažnijih ležišta energetskih resursa. Pored toga, prednosti Turske su i njen demokratski poredak, prosečno mlado i dinamično stanovništvo, oformljeno civilno društvo i stabilna srednja klasa, kao i prilično razvijena naučna i tehnološka infrastruktura. Obdarena svim pobrojanim kvalitetima, kao i propulzivnom privredom, Turska sebi ne sme dozvoliti da u kontekstu najvažnijih svetskih zbivanja i dalje bude periferna zemlja.
Spoljna politika zasnovana na doktrini strategijske dubine trebalo bi da se operacionalizuje kroz nekoliko prioriteta, među kojima Davutoglu kao glavne navodi četiri.
Na prvom mestu je, i koncepcijski, a i hronološki, aktivno postavljanje u odnosima sa susednim zemljama, kako bi se svi problemi koji u njima postoje, a opterećuju bilateralne veze i ograničavaju manevarski prostor turske politike na regionalnom i globalnom planu, sveli na nulu.
Druga odlika nove turske spoljne politike, u skladu s Davutogluovom koncepcijom, treba da bude njena multidimenzionalnost, odnosno diverzifikacija. Da bi ostvarila preduslove za delotvornu aktivnost u velikom prestrojavanju na globalnom planu, Turska se mora osloboditi zavisnosti od samo jednog planetarno relevantnog parametra, ma koji on da je. Praktično, to znači relativizovati, ali nikako i dovesti u pitanje, svoju čvrstu vezanost za SAD i NATO i više se otvarati prema Rusiji i Kini, uz deklarativno održavanje evrointegracijskog entuzijazma.
Davutoglu se, zatim, zalaže za „novi diplomatski jezik”, odnosno novi stil turske diplomatije, u koju bi bili mnogo više nego do sada uključeni i kompetentni stručnjaci različitih profila.
Najzad, radi povećavanja efikasnosti diplomatskog angažovanja, naročito u domenu regionalne saradnje, Davutoglu preporučuje, i ličnim primerom štedro demonstrira, što veću pokretljivost, česte radne posete stranim prestonicama i pozivanje kolega iz inostranstva u Tursku.
Sve ove komponente novog programa turske spoljne politike već su u punoj meri aktivirane, daju prve rezultate, ali i ukazuju na protivrečnosti i ograničenja u primenjivanju logike „strategijske dubine” na složene geopolitičke realnosti koje bi, prema neoosmanističkim shvatanjima, trebalo da budu u njenom domenu.
Autor je profesor Univerziteta u Beogradu
-----------------------------------------------------------
Pod neoosmanizmom se mahom podrazumeva kompleksna makroideološka platforma prema kojoj današnja Turska, kao njegova legitimna civilizacijska naslednica, treba da reafirmiše celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe Osmanskog carstva, kako bi u preraspodeli svetske moći i uticaja, koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca
Darko Tanasković
[objavljeno: 11/03/2010]
