Izvor: Politika, 10.Feb.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trodnevni izlet u opasni Mogadiš
Centralna vlast ne može apsolutno da kontroliše ni periferiju glavnog grada Somalije. – Na ulicama gomila kamenja, lima i makadama, krave i koze, magarci i taljige
Od našeg specijalnog izveštača
Mogadiš – Somalija je dosta problematična zemlja za novinarsko izveštavanje, možda i najteža u kojoj sam do sada bio. Čak i u Čečeniji u vreme kada je tamo besneo rat, pa i u Avganistanu, imao sam veću slobodu kretanja, pa samim time i veću mogućnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sagledavanja situacije. Ovde u Mogadišu imate samo jedan hotel koji vam preporučuju domaćini. Da biste ušli u „Džazira palas”, koji se nalazi vrlo blizu aerodroma u Mogadišu, morate da prođete nekoliko kontrola. Prvo vas pretresa hotelsko obezbeđenje na ulazu u usku uličicu u kojoj je sporedni ulaz. Svi naoružani „kalašnjikovima”. Na glavni ulaz ne možete jer je zagrađen velikim betonskim blokovima s dve čelične rampe i teškim gvozdenim vratima.
Kada se nađete na hotelskom parkiralištu unutar zidina, ne baš velikog hotelskog kompleksa, onda vas preuzimaju drugi službenici bezbednosti a prtljag morate da ostavite da ga oni detaljno pregledaju. Iz hotela, iz sobe, ali i s recepcije, ne možete da zovete nijedan broj u gradu, ali ni u inostranstvu. No, zidni časovnici koji pokazuju vreme u Tokiju, Londonu, Dubaiju i Njujorku vise iznad recepcije. Internet više ne radi nego što radi. Hrana u hotelu je očajna, pirinač i poluspržena piletina, ribe je začudo malo iako je Indijski okean tu.
Hotel je u poslednja dva meseca dva puta napadnut kamionima i automobilima s eksplozivom koje su dovezle samoubice. Prvo vozilo pokušava da probije blokadu na ulazu u hotel, drugo odmah nastoji da iskoristi efekte eksplozije da bi se probilo što bliže hotelu. U prošlom napadu poginulo je 16 gostiju hotela, koji se inače reklamira rečenicom: „Mi smo najsigurnije mesto u Mogadišu”. Belaca, gostiju u hotelu zapravo i nema, uveče dođu tek retki vladini službenici. Strane diplomate, pripadnici raznih humanitarnih organizacija, kao i nekoliko naših lekara, koji su ovde u misiji EU, žive unutar dobro čuvanog kampa UN i praktično retko i izlaze izvan tog prostora.
Naime, centralna vlast ne može apsolutno da kontroliše ni periferiju Mogadiša, o unutrašnjosti da se ni ne govori. Somalija je zvanično federalna država, ali kod stanovništva ne postoji osećaj lojalnosti državi, mislim da većina i ne zna šta je to država. Ovde su svi lojalni svom plemenu, lokalnim komandantima raznih bandi krijumčara i ubica. Šta se događa u Somalilendu, delu Somalije, to skoro niko ne zna, stranci tamo i ne idu. Osim Britanaca. Od Mogadiša prema jugu i centralnim delovima zemlje vladaju teroristi iz islamističkog Al Šababa, koji imaju formirane već prave jedinice sa džipovima, ručnim bacačima, raketnim lanserima. Zapravo, da idete u unutrašnjost Somalije morate da budete ili lud ili da imate mnogo para i da se nadate da će vam to biti prolazna karta kod lokalnih razbojnika, koji mogu da vas ubiju upravo zato što imate pare. Jer, taj Al Šabab tvrdi da se prvo bori protiv vlade u Mogadišu, pa zatim i vlade u Vašingtonu.
Pripadnici Al Šababa
Kada sam ulazio u zgradu u kojoj radi predsednik Somalije Hasan šeik Muhamed na ulazu su me zaustavili vojnici iz Ugande. Zgrada je u okviru posebnog kompleksa, sve je dosta ruinirano, kao da je nedavno bombardovano. Predsednikov savetnik za medije je jedan vrlo odlučan, ali i uglađeni Britanac, kojem samo što na čelu ne piše iz koje je „kompanije”. Predsednika čuvaju vojnici iz Ugande, a savetuje ga Britanac. Afrika je to.
Na ulici ispred hotela „Džazira palas” i na uličicama okolo nema nijednog taksija, iz hotela usred dana niko i ne izlazi bez oružane pratnje. Oklopljeni džipovi su ovde jedino sredstvo da kao belac preživite na ulici. Dok su me vozili u oklopljenoj „tojoti” ka predsedničkom kompleksu, ispred i iza su išla dva pikapa u kojima su somalijski vojnici s „kalašnjikovima” besno gledali na sve strane. Onako, sedeći s nogama izbačenim ka ulici. Nisam siguran da li bi uspešno odgovorili na vatru nekog napadača ili bi jednostavno pobegli, ali zakon ulice ovde ima svoja pravila. Osetili su to Pakistanci i Amerikanci 1993. godine. Gledajući fizionomije kamenih lica nekih od tih vojnika, to su prave afričke ubice. Jednostavno ni ne znaju za drugi posao.
Ulice u Mogadišu posebna su priča, loš asfalt prepun rupa, gomile kamenja, lima i odlomljenog betona, makadam, krave i koze, magarci i taljige, sve to morate da zaobilazite usput. I siromašni ljudi koji u gomilama čuče uz zidove polusrušenih kuća i kućica. Ljudski očaj oseća se i u vazduhu...
Kažu da u vodama Indijskog okeana ispred Somalije ima dosta gasa i nafte. Zato svi nastoje da se na vreme ovde i pozicioniraju. Posebno su aktivni Italijani, njihovi karabinjeri drže i aerodrom u Mogadišu. Naravno, Amerikancu su diskretno u pozadini. U Somaliji je nekada Sovjetski Savez imao veliku pomorsko-vazduhoplovnu bazu „Berbera” i to je bila jedina sovjetska vojna baza u Indijskom okeanu. S obzirom na dubinu mora, baza „Berbera” omogućava sidrenje i najvećih ratnih brodova, kao što su nosači aviona. Zbog Sovjeta nekada u „Berberi”, Amerikanci su ostrvo Dijego Garsija pretvorili u svoje najveće pomorsko-vazduhoplovno uporište na Indijskom okeanu.
Noć je i moj se trodnevni izlet u Mogadišu završava ujutro. Kroz poluotvorena vrata terase hotelske sobe s Indijskog okeana dopiru laki talasi svežeg vetra, nešto je manja vlažnost nego danju. Kakva je budućnost Somalije? Malo sam bio, još manje video, ali čim sam čuo da ovde potencijalno ima nafte i gasa, neke stvari su jasnije.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 10.02.2014.
.jpg)
