Izvor: Blic, 26.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treći svet
Treći svet
Predsednik je primio pretučenog muzičara iz susedne zemlje. Da pretučeni muzičar nije poznata osoba i čest gost prestonice, da li bi ga predsednik primio? Da predsednik nije, iz čista mira i ničim izazvan, pozivao političare iz susedstva da ga slede u njegovoj osudi zločina, da nije prozivao druge da budu isti kao on, da nije, kolokvijalno rečeno, 'zakuvao' sa komšilukom, da li bi muzičar bio pretučen? Da nije neki navijač ovdašnjeg tima, inače stanovnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << susedne i ne osobito prijateljske zemlje, pomislio kako je njegova domovina postigla takav stepen emancipacije svesti da se nekažnjeno može prošetati centralnim trgom male susedne prestonice u protivničkom dresu, da li bi klipani što su se rađali pošto je muzičar iz ove priče već odavno snimio svoje najbolje pesme – uopšte imali ideju o prebijanju? Da nije gradska uprava smislila kako je to baš super da se mladi obloču jeftinom pivčugom, pa da izuriniraju/ruiniraju kulturno-istorijske spomenike u najstarijem delu grada, da li bi klipani uopšte smislili svoju nasilničku akciju na centralnoj gradskoj ulici?
Na gornja pitanja nema pouzdanog odgovora. Svaki oblik populizma uvek izaziva neki oblik nasilja. To je lekcija koju ovdašnji političari nikad nisu savladali. I dok kafenišem na Stradunu, više nisam siguran mogu li na pitanje prijatelja da je u redu da on dođe na predstojeće sportsko takmičenje na kojem, uzgred, učestvuje i državni tim njegove domovine, odgovoriti uobičajenim, nehajnim beogradskim – 'Ma, naravno, da možeš, biće sve u redu'. Sada osećam onu vrstu nelagode koju su moji ovdašnji prijatelji imali posle jednog neznatnog incidenta sa automobilom pogrešne registarske tablice. Reciprocitet u stidu? Pa, ne baš. Držao sam da je veličina mog grada u tome što ume pozdraviti sportistu iz doskora neprijateljske zemlje onako kako treba, da je to komparativna prednost nad susedstvom, ako baš to tako treba i reći.
'Pokraj mene diše treći svijet', kaže se u stihu muzičara koji je dobio batine u Knez Mihailovoj u prvom desetleću dvadeset prvog veka, u najvećoj prestonici u krajevima između Minhena i Istanbula. Treći svet, ovde, valja uzeti simbolom za primitivizam. I tugu.
Robijaška burgija
'Zatvorski krug' reditelja Pitera Segala
Postoji ovejana mudrost koju smo naučili, a odakle inače nego iz filmova: ako kažnjenici ne mogu da se drugačije osvete svojim surovim i neljudskim stražarima, neka ih uvuku u neku sportsku igru u kojoj će im polomiti kosti. Film 'Zatvorski krug' (god. proizvodnje 2005. trajanje: 112 minuta) je doslovni rimejk istoimenog filma (na engleskom: The Longest Yard) koji je pre tridesetak godina načinio Robert Oldrič sa tadašnjom muškom zvezdom u usponu, Bertom Rejnoldsom. Ovaj potonji se pojavljuje i u novoj verziji, ali tek toliko da se zapitamo: zar je dotle došlo? Nekadašnju njegovu ulogu sada igra Adam Sandler, glumac koji uvek igra zbunjene tipove sa basterkitonovskom ozbiljnošću. Oldriča odavno nema među nama, a novi zadatak sa starom temom je preuzeo Piter Segal koji je ovu zatvorsku crnu komediju ispunio sirovim humorom, kostolomnim zbivanjima koja dozvoljava američka verzija futbala, inače bliža evropskom ragbiju.
Kao svaki prilježni školarac, a takvih je i u Holivudu mnogo, Segal je svog junaka Pola Krua (Sandler), inače zvezdu najomiljenijeg američkog sporta, uveo u ozloglašeni zatvor San Dijega u kojem su moguća sva nasilja i najgrublje mere (gleda li ovakve filmove predsednik Buš?). I onda, dok se još nije ni snašao, dobija od zatvorskog upravnika ponudu koja se ne odbija, da sastavi tim od kažnjenika koji će se suprotstaviti ekipi zatvorskih čuvara. I na robijaškoj i na stražarskoj strani ima dovoljno frikova, zanimljivih likova i nakaza kojima je utakmica zgodna prilika da zadovolje svoje zle strasti. Uostalom, robijaški tim nosi ime 'Zla mašina', što je doslovno bio naslov jednog ranijeg rimejka Oldričevog filma u engleskoj verziji (2001) sa Dejvidom Hemingsom. Osim Adama Sandlera, kojem je u ovoj verziji sve podređeno, svi ostali učesnici su samo naznake nekih zlih junaka koji će ujediniti svoje osvetničke strasti protiv čuvara reda i zakona (daleko im lepa kuća, zajedno sa takvim redom i zakonom). Mnogi obrti i cake nisu za osetljivije stomake i, kao na svakom američkom spektaklu, tu je grupa čirlidersica koje sočno i sa strašću igraju zatvorski travestiti i drugi polni alternativci. Oni su još najubojitiji u ovoj komediji suptilnoj kao parni valjak.
