Izvor: Deutsche Welle, 09.Jan.2017, 08:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Traže se dečki u crnom
Nakon nekoliko napada na migrante u Zagrebu, tražioci azila poručuju da se ne osećaju sigurno. Prošle sedmice su zbog toga protestovali. Ipak, ti napadi su delo organizovanih grupica i ne oslikavaju raspoloženje Hrvata.
Stanari Dugava strahuju od azilanata. Nismo rasisti, ali nije ugodno. Crnci gledaju naše cure. Tvrdnje su to i naslovi objavljeni proteklih godina u hrvatskim medijima, daleko pre velike migrantske krize, koja ipak nije generisala otvorenu društvenu netrpeljivost >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << prema strancima. Još uvek distancirani građani su u međuvremenu puno naučili o migrantima, no situacija je daleko od idealne. Ukazuje na to i protest održan pred prihvatilištem Porin u zagrebačkim Dugavama u kojem su učestvovali tražioci azila, ali i aktivisti koji o njima brinu.
O trećem napadu se ćuti?
Demonstranti su tako upozorili na dva napada u noći 31. decembra, a u svakom su, tvrde, učestvovala tri napadača. Dodaju, napadi su se događali i ranije, a policija ne čini ništa. Policija pak odgovora da su se te noći dogodila tri slučaja. U prvom je došlo do međusobnog obračuna među migrantima, a u ostala dva čine sve da pronađu napadače.
Jedan od onih koji je prosvjedovao bio je Tvrtko Barun, isusovac i pomalo medijska zvezda među hrvatskim sveštenstvom. Naime, Barun je direktor Isusovačke službe za izbeglice, neprofitne svetske organizacije koja se u Hrvatskoj još devedesetih starala o prognanima, a danas se posvetila izbeglicama koje u Hrvatsku dolaze sa Bliskog i Srednjeg istoka i iz Afrike. „Svakodnevno smo prisutni u Prihvatilištu u Dugavama i Kutini i u Prihvatnom centru za strance Ježevo. Radimo i s onima koji su dobili neku vrstu državne zaštite, pomažemo im u integraciji."
Barun kaže da je saopštenje MUP-a nedobronamerno, jer povezuje međusobni migrantski obračun s napadima na njih. „To jedno s drugim nema veze i različite su priče. Pitanje konflikata između migranata je pitanje suživota 500 ljudi iz dvadesetak zemalja, kultura i nacija. Nažalost, to je normalno." Objašnjava nam da sve pokazuje da su se ničim izazvani napadi u toj noći dogodili i da ih nisu bila samo dva. Poprište trećeg navodno je bio autobus javnog prevoza i o njemu javnost ne zna previše. „Trebalo bi i to proveriti, videti da li je autobus imao kameru i koja je odgovornost vozača. To je taj napad koji nije zabeležen u saopštenju."
Eksces, a ne pravilo
Tea Vidović iz Centra za Mirovne studije, organizacije civilnog društva koja je aktivno uključena u rad s migrantima, kaže da je njena organizacija učešćem u protestu želela da ukaže na to da napade treba procesuirati kao zločin iz mržnje. Teze da se radilo o obračunima među došljacima i Vidovićeva naziva nekorektnim. „Netrpeljivosti postoje u svim društvima i grupama. U ovom trenutku to nije informacija kojom treba da se bavimo, već treba da se fokusiramo na to da su tražioci azila napadnuti u Zagrebu."
Tvrtko Barun u akciji - fudbal sa izbegliökom decom
Uprkos činjenici da marginalni desni mediji pokušavaju da prikažu migrante kao terorističku opasnost i, pre svega, kao kriminalce, čini se da je generalni stav javnosti blaži i da se u slučaju ovih napada radi o grupi organizovanih huligana. „Ne bih generalizirao. To su vrlo izolovani napadi iz mržnje prema strancima. Do sada, čini mi se, nije bilo takvih slučajeva, pa se nadamo da je reč o nekoliko zlih pojedinaca, možda i pod uticajem alkohola. Građani su ipak otvoreni prema onima koji traže zaštitu", komentariše Barun. I njegova je služba česta meta prozivki na internetu, ponajviše anonimnih. Mnogima nije jasno zašto bi se jedna katolička organizacija brinula za muslimanske izbeglice. „Da, mi smo katolička organizacija. Utemeljeni smo na hrišćanskim vrednostima, zauzimamo se za one koji su na marginama, zapostavljeni, siromašni, stranci… dakle ono što je sam Hrist živeo."
Aktivistkinja Tea Vidović misli da nije moguće generalizovati stav građana prema izbeglicama. „Ako su tražioce azila zaista napale osobe odevene u crno, sa sunčanim naočarima, verovatno je određena grupa ljudi planirala te napade." Dodaje da, prema istraživanju njenog Centra od pre nekoliko godina, hrvatsko društvo najnegativnije stavove od etiničkih grupa ima prema Srbima, Romima i potražiocima azila. „Ali to nije značajno rasprostranjeno, već se radi o manjoj grupi ljudi s krajnje negativnim stavom, a postoji i druga skupina s veoma pozitivnim stavom. Većina građana ima umerene stavove", dodaje ona. Kaže da institucije, ali i građani treba da zaštite ranjive grupe. „Niko ne želi da živi u društvu gde gledamo kako prolaznike neko prebija."
Pogledajte i kako se snalaze izbeglice u Beogradu:
Godinu dana nakon što je zatvorena Balkanska ruta, u pokušaju da se domognu Evropske unije, mnoge izbeglice se nađu u uskom grlu u Srbiji. Trenutno ih zvanično ima oko 7.000, uglavnom poreklom iz Avganistana i Pakisatana. Stotine njih su se smestile u napuštenom železničkom skladištu između beogradske glavne stanice i Save.
Oni s kojima sam razgovarao u železničkom skladištu izrazili su nepoverenje prema državnim institucijama, verujući da će biti deportovani ako budu pristali da žive u kampu za izbeglice koji vodi država. Priče o deportaciji je teško dokazati, ali Zedran Kan, 20-godišnjak iz Avganistana, kaže da su ga između Bugarske, Makedonije i Srbije, 18 puta „šutirali“ kao fudbalsku loptu.
Rehan (28), marketinški menadžer iz Kabula, pokazuje fotografiju koju je snimio poslednjeg dana u Avganistanu. „Hoću da se registrujem kao potražilac azila, ali primaju samo porodice“, kaže za DW. „Misle da su izbeglice teroristi Daeša (arapski izraz za Islamsku državu). Ali zašto bi oni došli da žive ovako? Oni imaju dovoljno para da dođu u Evropu avionom… od ovih problema čovek ostari.“
Izbeglice su letos počele da žive u napuštenim skladištima, ali se njihov broj dramatično povećao dolaskom zime. Zbog toga su počeli da se šire šuga i vaške. Humanitarne organizacije su nekoliko meseci radile na suzbijanju epidemije, ali su priznale da je jedino rešenje - selidba izbeglica.
Potom su stanovnici skladišta napravili „kupališta“: burad za naftu su punili vodom i grejali ih odozdo logorskom vatrom. Obližnje Miksalište je izbeglicama ponudilo tri zatvorena tuša u centru Beograda, ali prioritet je dat potvrđenim slučajevima šuge ili vaški. To je naravno nedovoljno za 1.000 ljudi koji žive u železničkom skladištu.
Red za hranu koju dele nezavisni dobrovoljci. U nameri da izbeglice obeshrabri da nastave da žive u užasnim uslovima u skladištu, vlasti Srbije su preporučile humantarnim organizacijama da prestanu da im dele pomoć. Ali neke grupe su nastavile da izbeglicama „gerilski “donose hranu i odeću u skladište.
Ivan Mišković, portparol Komesrarijata za izbeglice u Srbiji, kaže da humanitarne grupe moraju da rade sa vladom Srbije kako bi izbeglice preselili u kampove: „Prava i jedina informacija za one koji žive po parkovima i napuštenima zgradama jeste da treba da se smeste u izbegličke centre.“
Vlasti u Srbiji kažu da imaju bar 6.000 mesta za smeštaj u svojim kampovima, dok humanitarni radnici u to sumnjaju. Jedan od razloga zbog kojeg izbeglice ne žele u kampove je to što su oni zatvoreni, ali Mišković tvrdi da je kretanje ograničeno samo noću, kao bi se sprečilo širenje šuge i vaški.
Danijela Korać Mandić, kordinatorka Novosadskog humanitarnog centra, kaže da je htela da sarađuje sa državom, ali se u Beogradu sve odvija veoma sporo. „Prvi provizorni smeštaj bi mogao da se organizuje, ali vlasti to moraju da odobre, i mi zbog toga čekamo na njihovu odluku“, kaže ona za DW.
Čekajući odluku vlasti, izbeglice u skladištu postaju sve psimističnije. Napetost raste, često izbijaju tuče u mračnom zadimljenom prostoru. „Evropa je promenila odnos prema izbeglicama, ali to ne menja činjenicu da se u našim zemljama i dalje vode ratovi“, kaže Sulejman, 15-godišnji dečak iz Avganistana.
Autor: Dijego Kupolo (Beograd)
