Izvor: Deutsche Welle, 19.Feb.2022, 11:25
Trauma Hamsun
Sedamdeset godina od smrti norveškog nobelovca Knuta Hamsuna još se nije došlo do uravnotežene ocene da li su važnije njegove neupitne književne zasluge ili njegova neupitna podrška nacističkoj Nemačkoj.
Srećom, čitao sam Hamsuna još kao tuzlanski gimnazijalac, ništa ne znajući o njegovoj sklonosti nacizmu. Mnogo docnije sam saznao da su Norvežani svom velikom piscu posle rata slali na kućnu adresu primerke njegovih knjiga u znak protesta protiv piščeve tvrdoglave >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << simpatije za nemački nacizam.
Roman „Plodovi zemlje“ pokazao mi je kako moja naklonost ka urbanoj civilizaciji i poeziji koju ona stvara ima jednu manjkavost: Lirizam prirodnog, iracionalnog, intuitivnog, snaga povezanosti sa tlom, mogu takođe proizvesti vrhunsku književnost.
„Zar da ovde ništa ne raste? Raste ovde sve, i ljudi i životinje i biljke. Isak seje. Večernje sunce obasjava zrnevlje, on ga rukom rasipa u luku i ono po zemlji pada kao zlatna kiša…“
Ovaj opis s kraja romana mi se zavukao pod kožu. Hamsunovo osećanje prirode odjekne u svakome ko ume da doživi njenu lepotu: „Šume i brda stoje i gledaju, sve je ovde silno i veličanstveno, ovde su sklad i cilj.“
Biografija čoveka sa dna
Knut Hamsun je rođen kao Knud Pedersen 4. avgusta 1859. na očevom imanju na obroncima Jutunhajmena, najvećeg skandinavskog gorja. Već 1863. porodica se seli na sever Norveške, na imanje Hamsund. Desetogodišnji dečak Knut odlazi kod ujaka Hansa gde radi kao pisar jer se ističe lepim rukopisom. Posle osnovne škole vraća se u rodni kraj, gde radi u prodavnicama i kao trgovački pomoćnik, trgovački putnik, učitelj, javni službenik i stolar.
U devetnaestoj godini objavljuje prve pripovetke pod svojim pravim imenom. Piše i roman koji niko ne želi da objavi. Odlazi u Kristijaniju – današnji Oslo – gde živi u bedi. Potom je radnik na izgradnji puta, uznapreduje do bageriste. Sve vreme čita – od Strindberga pa nadalje.
Odlazi prvi put u Ameriku sa 24. godine. I tu svaštari: farmer je, sekretar jednog sveštenika, knjigovođa. U Mineapolisu nakon napornog radnog dana počinje da iskašljava krv. Lekari mu kažu da je reč o tuberkulozi i da ima još tri meseca života. Prijatelji su sakupili novac za povratak u Norvešku.
Ali Hamsun ne bi bio to što jeste kada bi se prepustio sudbini. Iz Mineapolisa se danima vozi prema Njujorku – na krovu železničkog vagona. Pokušava da udahne što više vazduha. U Njujorku tvrdi da je već skoro ozdravio. Srećom, lekari su se prevarili, a Hamsun ne. Grudobolje nije više bilo do kraja života.
Vraća se u Norvešku, opet živi u Kristijaniji, u neimaštini. Počinje objavljivati u jednom listu gde se potpisuje kao Knut Hamsund. Njegov članak o Marku Tvenu greškom slovoslagača potpisan je sa Hamsun. Izostavljanje slova „d“ se piscu svidelo i on se od tada potpisuje tako. U Norveškoj su porodična prezimena ionako bila obavezna tek od 1923. pa je svako mogao sebi dopisati šta hoće.
Opet ga ne drži mesto. Drugi put odlazi u Ameriku. U Čikagu radi kao kondukter u tramvaju, ponovo kao farmer, ali skandinavskim imigrantima predaje književnost. Na provod troši više nego što zarađuje. Pozajmljuje novac za povratak u Evropu.
Drugi boravak u Americi je u Hamsunu učvrstio antiamerički stav. Trideset mu je godina kada objavljuje knjigu eseja „O duhovnom životu savremene Amerike” (1899). On tu između ostalog obrazlaže svoje rasističke procene: „Crnčuge ostaju crnčuge, ambiciozna ljudska forma iz tropskih predela, rudimentarni organi na telu belog društva. Umesto intelektualnu elitu, Amerika je zasnovala mulatsku štalu.“
Gladovanje i uspeh
Po drugom povratku iz Amerike Hamsun odlazi u Kopenhagen. Nekada nema novaca ni za hranu. U jednom časopisu objavljuje odlomke iz romana „Glad“. Taj roman mu izlazi 1890, a dve godine kasnije roman „Misterije“. Potom boravi dve godine u Parizu, gde upoznaje Gogena, Munka, Strindberga. Tih godina mu izlazi roman „Pan“, a njegove drame se igraju u Kristijaniji.
Četrdeset mu je godina kada se Bergljot Beh razvodi od muža, bogatog Austrijanca, i udaje se za njega. Ona je inspiracija za ljubavni roman „Viktorija“. Živi neko vreme u Helsinkuju, odlazi na bliskoistočna putovanja.
Hamsun je podržao otcepljenje Norveške od Švedske. Živi boemskim životom, na kocki gubi skoro sve što ima. Razvodi se, da bi posle nekoliko godina stupio u brak sa 22 godina mlađom glumicom Mari Andersen, koja će docnije postati poznata autorka knjiga za decu.
U 53. godini dobija jednog sina, dve godine kasnije drugog. Početkom Prvog svetskog rata pokazuje simpatije prema Nemačkoj, što izaziva polemiku u norveškoj štampi. Roman „Plodovi zemlje“ objavljen je 1917. (u drugoj verziji prevoda koji je potpisao hrvatski pesnik Antun Branko Šimić roman se zove „Blagoslov zemlje“).
Knjiga postiže veliki uspeh. Jedna za drugom rađaju mu se dve ćerke. Kupuje imanje Norholm na jugu Norveške. Godine 1920. za „Plodove zemlje“ dobija Nobelovu nagradu za književnost.
Poklonici širom sveta
Tvrdica je na sitnicama, a poklanja luksuznu kuću u dobrotvorne svrhe. Sve su prisutniji znaci da ga muči strah od bolesti, a bolesno je pedantan. Godinu dana pre sedamdesetog rođendana odlazi na psihoanalizu u Oslo. Iz celog sveta mu za taj rođendan pristižu čestitke. U njegove poštovaoce spadaju Breht, Kafka, Cvajg.
Tomas Man, koji ga je već označio kao „mešavinu Dostojevskog i Ničea“, 1929. kaže: „Nobelova nagrada nikada nije dodeljena čoveku koji bi je više zaslužio od Hamsuna.“
Isak Baševis Singer je Hamsuna nazvao „ocem moderne literarne škole u svakom pogledu – po subjektivnosti, fragmentarnosti, upotrebi flešbekova, liričnosti. Ukupna beletristička škola 20. veka potiče od Hamsuna.“
Albert Ajnštajn, Maksim Gorki , Andre Žid i mnogi drugi svetski poznati umetnici i umovi smatrali su ga „jednim od najvećih pripovedača 20. veka“. Njegovim tragom pošao je i Ernest Hemingvej, a jedan lik u prozi Čarlsa Bukovskog označava Hamsuna kao najvećeg pisca svih vremena.
Simpatije za pogrešnu stranu
Hamsunov sin Tore po dolasku nacista na vlast studira na Likovnoj akademiji u Minhenu, priključuje se nacističkim odredima SS-a. Ćerka Elinor studira glumu u Berlinu gde se i udaje. Hamsun 1935. putuje u Nemačku pa u Francusku. Protivi se dodeli Nobelove nagrade za mir nemačkom pacifisti Karlu Osieckom kojeg u to vreme već muče u nacističkom koncentracionom logoru.
O njegovoj veri u opravdanost represije ostao je jasan trag u jednom pismu: „Kada vlada otvara koncentracione logore, onda i Vi i celi svet morate da shvatite da za to postoje dobri razlozi.“ Norveška javnost kao i javnost niza evropskih zemalja osuđuje takve istupe.
Objavljuje roman „Krug se zatvara“. Iste godine (1936.) javno podržava vođu norveških nacista Vidkuna Kvislinga, čije će prezime u narednim decenijama postati sinonim izdaje. Kada nacistička Nemačka 1940. okupira Norvešku Knut Hamsun poziva na predaju: „Norvežani! Bacite oružje i vratite se kućama! Nemci se bore za sve nas i sada slamaju englesku tiraniju nad nama i svim neutralnim narodima.“ Posle rata je taj gest obrazložio brigom da „mladost Norveške ne bi uludo gubila glave protiv mnogo bolje opremljene vojske“.
Godine 1943. se susreće sa Gebelsom u njegovom berlinskom stanu. Gebels u dnevnik beleži da Hamsun čvrsto veruje u nemačku pobedu. Hamsun u Beču govori pred 500 novinara, hvaleći Nemačku i kudeći njene protivnike.
Susreće se sa Hitlerom na njegovom alpskom posedu Berghofu. Tom prilikom od Hitlera traži da povuče svog okupacionog guvernera Norveške zbog terora nad Norvežanima i da vlast preda Kvislingu. Ljut kao ris, Hitler naglo prekida razgovor. Ipak, nakon povratka u Norvešku Hamsun Gebelsu upućuje pismo puno divljenja prema Hitleru i u pismu – svoju Nobelovu medalju.
Izdajica, ali ne i ludak
Posle rata Hamsun ostaje dosledan i piše nekrolog Hitleru: „Bio je ratnik, ratnik za čovečanstvo i obznanjivač jevanđelja pravde za sve narode. Bio je reformistička pojava najvišeg ranga, a njegova istorijska sudbina je bila da je morao delovati u vremenu besprizorne sirovosti, čija je, napokon, bio žrtva. Tako sme videti Hitlera svaki zapadni Evropljanin, a mi, njegove pristalice, poginjemo glavu pred njegovom smrću.“
Dragoslav Dedović svake subote piše kolumnu iz Beograda, u kojoj ostavlja trag o mestima koje je posetio i ljudima koje je sreo. Kolumna se objavljuje i u podgoričkom dnevnom listu „Vijesti“.
Hamsuna, njegove sinove i suprugu, hapse, saslušavaju i optužuju za veleizdaju. Pošto nisu znali šta će s njim, a suđenje nije pošlo predviđenim tokom, strpali su ga u psihijatrijsku ustanovu. Psihijatrijska komisija je donela nalaz da su „duševne sposobnosti Knuta Hamsuna trajno umanjene“.
Ovo je trebalo da bude formula koja bi obezbedila puštanje Hamsuna na slobodu. On je nagluvi, kratkovidi starac koji je bio na pogrešnoj strani, ali ga takav nalaz psihijatara toliko ljuti da piše duhovitu i gorku autobiografsku knjigu „Na zaraslim stazama“. Nešto dečačko, a vitalno, progovara iz te pozne knjige koja – očekivano – u sebi nema ni trunke kajanja za grandioznu istorijsku zabludu koju je autor sledio, ali ni trunke „umanjene duševne sposobnosti“.
Drhtavi želatin
U knjizi se Hamsun obračunava sa psihijatrijom. Posle izlaska iz duševne bolnice neće biti više onaj vitalni starac. U svojoj poslednjoj knjizi Hamsun o tom četvoromesečnom boravku na psihijatriji kaže: „Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. (…) Bio sam zdravo stvorenje, postao sam drhtavi želatin.“
U sudskom procesu okončanom 1947. njegovi sinovi i supruga su osuđeni na zatvorske kazne, a on je pušten na slobodu uz veliku novčanu kaznu od 425.000 kruna, koja je posle uložene žalbe smanjena na 325.000 kruna – ali to je svakako značilo finansijski slom porodice. Umro je 19. februara 1952. na svom imanju Norholm u 93. godini.
Na kraju, ni ja ne mogu da odlučim šta ima veću težinu – da li je moguće ignorisati stupidno opravdavanje koncentracionih logora u ime divljenja delima kao što su „Plodova zemlje“? I obrnuto: da li je moguće ignorisati „Plodove zemlje“ zbog neporecive političke zadrtosti autora tog dela? Neka odluči svako za sebe. Ipak, slutim da bi moja biblioteka bila mnogo siromašnija bez Gotfrida Bena, Ezre Paunda ili – Knuta Hamsuna.
Hamsunov biograf Valter Gibs je 2009. napisao za „Njujork tajms“: „Ne možemo ništa drugo nego da ga volimo, iako smo ga mrzeli svih ovih godina… To je naša trauma Hamsun. To je duh koji neće ostati u grobu.“
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.
.jpg)
