Izvor: Politika, 26.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teško prezime
Mrzela je svoje ime i roditelje, tvrdi Mihaj Pačepa, davno odbegli rumunski general obaveštajac Od našeg dopisnika
Bukurešt, novembra – U Bukureštu su, po ličnoj želji, kremirani posmrtni ostaci Zoje Čaušesku, ćerke pogubljenog rumunskog diktatorskog para Nikolaje i Elene Čaušesku. Preminula je u noći između 20. i 21. novembra od posledica raka na plućima, sa kojim se borila 15 godina. U poslednje vreme odbijala je lekarsku pomoć, jer, kako beleži >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovdašnji "Gandul", "Zoja nije više htela da živi". Zojina smrt naišla je na neverovatan odjek u javnosti. Čitavi TV programi bili su posvećeni kontroverznom životu "princeze zlatne epohe", kako je nekada pompezno nazivano vreme Čaušeskuove despotske vladavine. Ovde najtiražniji dnevni list "Žurnalul nacional" posvetio joj je celih sedam strana. Iz svega onoga što je rečeno i napisano ovih dana proizlazi da su mnogi u rumunskom društvu osetili potrebu da pod pritiskom griže savesti preispitaju svoje pređašnje stavove. Mediji su zaključili da je do ovog preispitivanja došlo prekasno, posle skoro 17 godina.
Sudbina porodice
Nekoliko dana posle zbacivanja sa vlasti, njen otac i majka, posle krajnje sumnjivog brzopoteznog suđenja, streljani su na sam Božić, 25. decembra 1989. Nikolaje je imao 71, a Elena – 70 godina. Septembra 1996. od raka umire njihov mlađi sin Niku. Imao je 45 godina. U 58. godini, takođe od raka, umire i kći Zoja. Na ovom svetu je ostao samo stariji sin Valentin, za koga neki, sasvim pogrešno, tvrde da je usvojeno dete.
Jedina kći Nikolaja i Elene bila je čitavog života podvrgavana strogoj, naročito majčinoj, kontroli. Poluobrazovani roditelji hteli su obavezno da "sređuju" život ženi koja je školovana, završila fakultet i postala matematičar, i to dobar. Išli su čak dotle da su joj i ime dali iz čiste političke računice. Potonji "rusofobski rodoljub" Nikolaje Čaušesku dao joj je ime Zoja, u čast sovjetskoj junakinji Zoji Kosmodemjanskoj, mladoj partizanki koju su 1942. pogubili nemački okupatori.
Rođena 1. marta 1949. Zoja (rumunska) bila je dete baš u vreme kada se njen otac borio da se dočepa vrha RKP i vlasti u zemlji. A kako je Nikolaje Čaušesku postao megaloman još u tom periodu, a Elena bila naklonjena spletkama i podlostima, prve njihove žrtve bile su njihova deca. Shodno viđenjima predsedničkog para, i njihova deca trebalo je da budu "genijalci", "borci", "junaci među junacima" i "veliki mislioci".
Međutim, Zoja Čaušesku je bila sasvim normalan čovek i došlo je do "sudara". "Mrzela je svoje ime i roditelje" – tvrdi Mihaj Pačepa, davno odbegli rumunski general obaveštajac, sećajući se svojih pariskih susreta sa Zojom.
Nepodoban kandidat za zeta
Nastale su dve "porodične" tendencije. Zojine majke da u svemu kontroliše kćer, i kćeri da se osamostali. Majka je čak koristila Sekuritateu, tajnu političku policiju, da u stopu prati Zoju, dok je ova bežala od te "glupe" pratnje.
Dolazilo je i do "nacionalnih uzbuna" kada niko više dana nije znao gde je Zoja. Svi bi bezbednjaci bili izbezumljeni bojeći se gneva Čaušeskovice, dok se Zoja provodila u nekoj udaljenoj unutrašnjosti.
Najosetljivija je bila kada bi se pojavljivao neki ozbiljniji kandidat za predsednikovog zeta. Tu već nije bilo do šale. Jedan od takvih kandidata bio je Petre Roman, kasnije prvi postrevolucionarni premijer. On je tada ocenjen kao "skroz nepogodan" jer je "pola Jevrejin (po ocu) i pola Španac (po majci)" i mladi Petre je poslat na studije u Francusku.
Takođe iz "nacionalnih" razloga odbačen je i lekar, ginekolog Dan Vince, jedna druga Zojina velika ljubav. Greh mu je bio što je "mađarskog porekla". Nije dobro prošao ni treći kandidat, novinar Mihaj Matej koji je poslat u Gvineju kao dopisnik. Tamo se zarazio od neke tropske bolesti i umro.
Zoja je nastavila svoj boemski život. Kretala se uglavnom među piscima i umetnicima. O njenim ljubavnim avanturama, zalivanim alkoholom, puno se naglabalo. Roditelji su bili izbezumljeni zbog "neposlušne kćeri". Čak su raspustili Matematički institut, stvoren baš zato da bi u njemu ona radila.
Zoja se "smirila" kada je početkom osamdesetih godina upoznala transilvanskog inženjera Mirču Opreana, predavača na prestoničnom Tehničkom univerzitetu. Ponovo se zaljubila do ušiju. Roditelji su ustanovili da budući zet ima "dobar" kadrovski dosije. Pristali su na Zojinu udaju.
Posle burnih revolucionarnih zbivanja decembra 1989, Zoja i njen suprug, kao i braća Valentin i Niku našli su se iza rešetaka. Bili su optuženi za "podrivanje narodne privrede". Optužbe su bile apsurdne. Pušteni su na slobodu, ali im je lična imovina konfiskovana.
Iako teško bolesna, Zoja se srčano borila za potpunu građansku rehabilitaciju i povratak nezakonito oduzete joj lične imovine. Od rumunskog demokratskog pravosuđa tražila je još nešto: da joj se dozvoli ekshumacija posmrtnih ostataka pogubljenih roditelja, pošto je sumnjala da su oni sahranjeni tamo gde su vlasti zvanično tvrdile.
Taj zahtev nikada joj nije bio ispunjen.
Milan Petrović
[objavljeno: 26.11.2006.]
