Izvor: Glas javnosti, 21.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taktika brnjice i puštanja krvi
Piše: Piter Zejhan
Sjedinjene Države - posle nekoliko godina organizacionog haosa u toj zemlji - veoma su uprostile svoj plan za Irak. Sada je njihova jedina ambicija da spreče prerastanje Irana u regionalnog hegemona.
Vašington je već potpuno zaboravio blagorodne i uzvišene misli o uspostavljanju demokratije i pružanju podrške ovoj ili onoj državi. Celokupna američka politika svedena je na jednu jedinu misao - o Iranu.
Američko povlačenje iz Iraka omogućilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << bi Iranu da svoje šiitske saveznike sa juga Iraka navede da postepeno uspostave kontrolu nad većim delom iračke teritorije. Tako bi Iran proširio svoj uticaj na značajan deo šiitske zajednice na zapadnoj obali naftom bogatog priobalja Persijskog zaliva. Sve u svemu, ako američke trupe prestanu da blokiraju Irance, oni će nekompetentnost Saudijske Arabije, Kuvajta i Katara shvatiti kao poziv da zauzmu tu teritoriju.
Tako bi Teheran obezbedio kontrolu na približno četvrtinom nafte koja se proizvodi u svetu - nad oko 20 miliona barela na dan. Ako se reči ostave po strani, jasno je da će ova okolnost svakog predsednika SAD navesti na otpočinjanje širokog regionalnog rata - samo radi onemogućava neprijateljskog Irana mogućnosti da utiče na stanje globalne ekonomije.
Zbog svega, SAD će u Iraku ostati zadugo i sa ozbiljnim prisustvom. A to traži razradu strateškog plana prema državi koja značajan uticaj na Irak. Reč je, naravno, o Iranu. Međutim, SAD imaju na raspolaganju samo dve varijante.
Mogu, naprosto, upravljati Irakom kao trajnim protektoratom, što ni u koga na izaziva posebni optimizam, a mogu se potruditi i da se sa Teheranom dogovore o Iraku. Drugim rečima, naći način za podelu sfera uticaja.
Vašington je primoran da oko Irana napravi svoj diplomatski kordon, da i time pojača izolaciju Teherana, uz stalno pojačavanje finansijskog pritiska. Ugaoni kamen te strategije mora da bude aktivizacija ratoborne retorike evropskih država, zajedno sa širenjem spiska krupnih banaka koje odbijaju da sarađuju sa Iranom.
Nimalo ne čudi, naravno, što Iran na sve ovo gleda sasvim drukčije. Persija se istorijski veoma često suočavala sa pretnjom svojim granicama sa zapada. Poslednja takva “epizoda” bio je razorni rat 1980-1988 koji je odneo milione života. Glavni cilj spoljne politike Persije tokom poslednjih hiljadu godina bio je mnogo jednostavniji nego što se misli u SAD. Taj cilj bi se mogao definisati ovako: uništiti Mesopotamiju. Vašington je 2003. godine - učinivši to sam - učinio veliku uslugu Teheranu.
Danas su ciljevi Irana postavljeni šire. Teheran želi da se okoristi uništenjem svog jedinog neprijatelja u regionu da bi konačno sam prerastao u bliskoistočnog hegemona. Zato on koristi sve svoje aktive u Iraku da Amerikancima pusti što više krvi i da ih natera da se povuku iz te zemlje. Ali, i sam Iran je prilično osetljiv na pritiske.
Teheran shvata da može sebi na svetskoj areni može napraviti i probleme. Svestan je da nastojanja Amerikanaca da mu stave brnjicu daju određene rezultate. Zato je Iranu u postojećoj situaciji potreban sponzor. Zato se na Bliski istok sada vraća država koje u tom regionu dosta dugo nije bilo. Ta država se zove - Rusija.
Sutra: Istorija ruskih tampon zona
Kakvo nezamislivo pojednostavljivanje stvari od strane autora, da ne kazem lupetanje. Tipa - spoljna politika Persije u poslednjih hiljadu godina je unistenje Mesopotamije - kakva budalastina. Ko sve danas ne uzima za pravo da se bavi ozbiljnim temama i o tome cak i pise.
