Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetski putnik Putin
Predsednik Rusije posetio 64 zemlje dokazavši široki horizont ruske spoljne politike.
Predsednik Putin će za Ruse ostati državnik koji je „podigao Rusiju”, ali nije nezanimljivo da je šef države kojem ističe mandat i politički svetski putnik rekorder – i biće ga teško nadmašiti brojem državničkih putovanja. Preduzeo ih je bezmalo 190, a posetio je 64 zemlje sveta, među kojima neke i dvadeset puta.
Prvo i drugo, reafirmacija Rusije i Putinovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izlasci iz zemlje, nesumnjivo su u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi. Teško bi bilo zamisliti nečiji povratak u svet s klaustrofobičarom na mestu vođe puta.
Gusto išarana mapa predsednikovih misija prilično bi mogla uputiti na prioritete Putinove spoljne politike. U tom smislu, u ruskom bližem okruženju uočljivi su relativno česti odlasci šefa Kremlja u Ukrajinu i Kazahstan. Ali, takođe, i posete Evropi. U Putinovom periodu sa Evropljanima je uspostavljen odnos ohrabrujuće ekonomske međuzavisnosti – pa to pothranjuje očekivanja da se dva geopolitička segmenta (u nekom razumno dugom roku) ipak kreću u pravcu konačnog susreta.
Po broju Putinovih dolazaka – Ukrajina je nesumnjivi šampion. Imala je 21 rusku državnu posetu, s odlaskom šefa Rusije ne samo u Kijev, već i u Dnjepropetrovsk, Kerč, Jaltu i Odesu, ali (možda nije iznenađujuće) svega dve od vremena Juščenka na mestu šefa Ukrajine. U Kazahstan, u posetu Nazarbajevu, putovalo se bezmalo istim intenzitetom, 15 puta. Dovoljno je setiti se poprišta borbe za gas i naftu kaspijskog regiona, pa da bude jasno koliko je Kremlju važno razumevanje sa Astanom. I ne zaboraviti, dabome, nezamenljivost Nazarbajeva u okupljanju centralne Azije uz Kinu i Rusiju (ŠOS) i nastojanje da se održe bezbednosne strukture Moskve u tom području.
U Evropi Putin je najčešće bio gost Nemačkoj, u kojoj je pre toga i službovao kao oficir sovjetske bezbednosti – 13 puta. U Francuskoj je bio sedam puta, dok je Britaniju (valjda najvećeg rivala u špijunskom ratu Zapada i Rusije) posetio u pet prilika. Jedanput više je bio u Italiji. I sada se pamte prizori Putinovih srdačnih susreta s Berluskonijem, mada je na kraju Prodi, dojučerašnji premijer Italije, bio taj s kojim će se uglaviti gasovod „Južni tok”, pod Crnim morem do Bugarske.
Putinovi kontakti sa ekskancelarom Šrederom takođe su bili odlični. Pridodali su prijateljstvu Nemačke i Rusije, čija je neslužbena zaloga „Severni tok” – gasovod „nad glavama Poljaka”, kako je posao opisala Varšava. Dobri odnosi su samo potvrđeni uspešnim radnim sastancima šefa Kremlja sa gospođom kancelarom Merkel. Oni takođe nisu završavani negativnim bilansom – bez obzira na to što je Merkelova bila u situaciji da Moskvi saopštava i neprijatne istine. Na primer, o netolerantnosti Kremlja prema političkim oponentima.
Mapa izukrštanih Putinovih putovanja ukazuje da šef Kremlja nije imao identično intenzivan interes za bivše saputnike SSSR-a unutar EU. Nijednom nije posetio ruske prve susede – Estoniju, Letoniju i Litvaniju. U Poljsku je išao dva puta, i oba puta u vreme Kvasnjevskog, te već to ukazuje na vrlo rđave veze Rusije s Baltikom i vrlo komplikovane odnose s Poljskom. Prema Varšavi, horizont se tek sada otvara, s dolaskom vlade premijera Tuska.
Ostali „istočnjaci”, Mađarska, Češka, Slovačka, pozdravili su šefa Rusije kod sebe svega po jednom, a jedino je Bugarska rusku posetu imala dva puta, a prošle nedelje čak trijumfalno – s milijardama dolara ostavljenim na stolu. Putin je bio jednom u Sloveniji i jednom u Hrvatskoj, a možda će otići s dužnosti ostajući dužan za posetu Srbiji.
U diplomatskom pasošu šefa Rusije ima šest američkih ulaznih pečata, ali ono čime se papir odlikuje jesu „vize” nekih drugih igrača koje je Rusija ocenila važnim za doba koje nastupa. To je, na primer, prvi lider Rusije koji je došao u Saudijsku Arabiju i Brazil, i prvi posle Staljina koji je posetio Iran. Razumljivo, putovao je u Severnu Koreju, čak je posetio Čile i Australiju, ali takođe – tri puta Maleziju, četiri puta Indiju i sedam puta Kinu, ukazujući na koje sve strane upućuje ruski državni kompas.
Bio je, dalje, u Grčkoj, Južnoafričkoj Republici, Maroku, Kataru i Jordanu, uvek afirmišući i promovišući ruske uvećane interese. I bio je 2000. na Kubi. Ili je možda tačnije reći u Varaderu na Kubi, pošto je posle Havane požurio na bele peščane plaže, ostajući tamo nekoliko dana – tvrdi se, opčinjen kubanskim „rajem na zemlji”.
U mandatu Putina, ruska spoljna politika je dobila „fizionomiju”, uobličena. Za mandata Jeljcina ona, gledano iz današnjeg ugla, nije ni postojala. Putovanja šefa Kremlja bila su pri kraju svedena na odlazak i dolazak iz sanatorijuma. Samo – to nije opravdanje
Petar Popović
[objavljeno: 27/01/2008.]
