Izvor: Blic, 23.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetski Beograd
Svetski Beograd
'Menjam komplet karata za finalne utakmice EP u košarci za komplet karata za Bitef. Šifra: Ljubitelj igre'. U svetlu nacionalne tragedije, visokoemocionalizovanog obraćanja jednog od najvažnijih državnih službenika zemlje košarke, selektora njene reprezentacije, te nedotupavnog odgovora jednog od protagonista – 'žrtvovao sam svoje leto, gde je moj spomenik' - nemoguće je zaobići činjenicu da se ulicama grada, trgovima i pozorištima, kafeima i restoranima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << valja masa nekog drugog sveta, nekih ljudi zaintersovanih i za nešto drugo, a ne samo za poslednje ostatke života iza gvozdene zavese.
I upravo između krajnosti, elitne umetnosti, vrhunskog sporta i noćnog života prestonice, odvija se život u jednoj zemlji. Poremećeni odnos materijalnih vrednosti i etičkih principa učinio je da neki ljudi nemaju nikakvog odnosa prema svetu u kome žive osim kao mestu kupoprodaje. To je dovelo do stvaranja zona zabave u kojima trgovina seksom i orijentalnom muzikom postaje način mišljenja. Sistem vrednosti diktira društvenu situaciju. Estetika svakodnevice postaje apsolutno različita od estetike visoke umetnosti. Socijalizam konačno umire.
Zvuči komplikovano, ali je, zapravo, vrlo jednostavno. Na Bitefu se dokazuje 'svetskost' Beograda, a na splavovima njegov provincijski šarm. Sportsko takmičenje više nema nikakvog značaja, a poremećeni sistem društvenih, kulturnih, etičkih i civilizacijskih vrednosti koji je do doveo do tog gubitka smisla za stanovnike zemlje-domaćina, isprovocirao je jednog čoveka da održi jedan govor. Taj govor mogao bi biti zadatkom na sledećem prijemnom ispitu iz glume, jer se u njemu, van svih stručnih ili ličnih okolnosti, sadrži vapaj za elementarnom ljudskošću. Čovek se postaje zato što ste kulturni, ne zato što ste bogati. Selektorovu tužbalicu valja razumeti kao sliku pada jednog društva, kao konačni poziv na solidarnost, milosrđe i osnovnu odgovornost pred sobom i pred drugima, onda kada za to niste plaćeni, onda kada se čovek dokazuje kao humano biće. To nema nikakve veze sa primitivnim domoljubljem. To je lična stvar.
Beograd i Srbija biće svetska mesta onda kada iznova uglave taj izgubljeni beočug elementarne ljudskosti u lanac svakodnevnog bivstvovanja.
Svi smo mi taoci
'Talac' reditelja Florenta Sirija
Umri muški, poručio nam je već nekoliko puta Brus Vilis, specijalista za spasavanje talaca iz najneverovatnijih vratolomija. I valjda stoga 'Talac' (god. proizvodnje: 2005. trajanje: ll3 min.) započinje policijskom akcijom u kojoj specijalista za pomenutu oblast, Džef Teli (Brus Vilis) ne uspeva da bez ljudskih gubitaka izvede posao do kraja. Stoga se povlači iz Los Anđelesa u omanji grad. I đavo mu ne da mira, kad tri obesna i krvoločna maloletnika provale u porodičnu kuću i uzmu taoce pod svoje, evo Džefa da ponovo pokaže šta zna. Novi zadatak on preuzima kao priliku za lično iskupljenje, uz nešto samoubilačkih i osvetničkih osećanja. I kad se nađe u presudnim trenucima za završno akciju, doznaje da su mu žena i ćerka uzeti za taoce. Hoće-neće, počinje i sa njima da pregovara, tobož ispunjujući nalog do tačke kad će pokušati da nadlukavi (poubija) nasilnike.
Reč je, dakle, o inteligentno smišljenom trileru koji novajlija u rediteljskoj stolici, Florent Siri (dosad se ogledao samo u projektovanju video-igrica) prilično znalački gradi, smišljeno koristeći iznenađenja u narativnoj potki. Otac porodice na udaru, Volter Smit (Kevin Polak) biva uskoro teško ranjen, potom nestaje sa glavnog poprišta, a pošto Keli dobija nalog od otmičara njegove porodice da iz Smitove kuće izvuče DVD- jeve sa podacima o nezakonitim finansijskim mućkama, tu se javlja novi motiv za sumnju da sa Smitom nije sve u redu. I to će se pri kraju filma otkriti, ali nije moje da vam remetim zadovoljstvo iznenađenja. Ovo samo pominjem stoga što je u postavci Smitovog lika mnogo čudnih motiva od kojih neki ne deluju kao najlogičnije postavljeni. Iako i u ovom filmu prolazi kroz obilje neverovatno opasnih situacija, Vilisov junak će se, kao što to nalaže logika ovog žanra, pouzdano probiti do srećnog kraja, što, moramo da priznamo, smanjuje stepen gledaočeve neizvesnosti. Kraj slutimo i on dolazi na očekivani način. Neočekivano je, i to je obogaćenje zapleta, što su se trojica otmičara prilično razišla u svojim planovima, pokazavši da samo jedan od njih poseduje patološke crte bez granica. Ali za njih oproštaja nema, samo je pitanje kakvom strašnom smrću i od čije ruke će biti kažnjeni. Iako je lepo videti Brusa Vilisa u ovoj vrsti trilera, čini nam se da ga zatičemo na večno istom poslu, sa nešto nijansi. Da li je već kasno da nešto promeni?
