Izvor: Blic, 06.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet kroz čarobne naočare
Svet kroz čarobne naočare
Do pete ili šeste godine, objašnjava francuski psihijatar prof. dr Eti Bizen, dete ima neverovatnu sposobnost da svet koji ga okružuje posmatra kroz čarobne naočare. Za njega predmeti imaju dušu i osećanja. Koliko puta ste videli dete koje tuče ili grdi sto o koji se udarilo? To je zato što ono još uvek ne može da napravi jasnu razliku između realnog i imaginarnog sveta. Međutim, oko šeste-sedme godine, upravo u vreme kad kreće u školu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dete je prinuđeno da se suoči sa stvanoršću. Treba da nauči da čita, piše, računa, treba da se nauči disciplini... A sve to obično nije neko naročito prijatno iskustvo.
Zato dete pokušava nekako da 'zakoči', kako ne bi previše brzo uletelo u taj surovi svet realnosti. Svaki put kad izmisli neku priču, ono uspostavlja vezu sa svojim najranijim detinjstvom i odlaže trenutak u kome treba da se suoči sa obavezama. Drugim rečima, mašta mu pomaže da lakše podnese taj prelazni period.
Ako dete vodi živ razgovor sa svojim plišanim medom, na primer, ne treba ga prekidati ili mu protivrečiti. Ono tu igru koristi da bi se oslobodilo nekih svojih briga ili strahova. Ako se, recimo, svađa s medom ili pokušava da ga uplaši, to može da znači da se ne usuđuje da to isto uradi sa svojom mlađom sestrom ili bratom, na koga je toliko ljubomorno.
A, ako dete izmišlja roditelje, to je verovatno zato što mu njegovi imaginarni roditelji ne zabranjuju baš sve što poželi. Ako imamo važne roditelje (barem u svojim snovima), i mi sami time dobijamo na značaju. A u tako ranom uzrastu, to detetu pomaže da se oseti sigurnije i moćnije i tako lakše prebrodi teškoće vezane za proces odrastanja i sazrevanja.
CDC/GB Kad postaje opasno?
Sanjarenje je sastavni deo detinjstva. Na sreću! Međutim, iako je normalno da dete izmišlja priče, u tome ipak treba da postoji neka mera. Kad treba da se zabrinemo? Ako dete odbija da se igra sa drugarima i razgovor s lutkama i drugim igračkama pretpostavlja druženju sa vršnjacima. Ako se stalno obraća imaginarnim stvorenjima koje samo ono vidi (pod uslovom da to traje duže vreme). Ako je gotovo sve vreme usredsređeno na neku mehaničku igračku (kamion, robot i sl), prema kojoj se odnosi kao da je živa. U ovakvim ekstremnim slučajevima roditelji bi trebalo da se konsultuju sa psihologom.
