Izvor: Blic, 29.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet koji iščezava
Svet koji iščezava
Vladimir Nabokov kaže: 'Moj život je neprekidno opraštanje sa stvarima', a o tome vizuelnim jezikom progovara i poznata beogradska slikarka Marija Dragojlović, i to ne samo aktuelnom izložbom pod nazivom 'Nostalgija' u Galeriji Kulturnog centra Beograda. Posle njene prve izložbe sa predstavama uveličanih predmeta - kutija za čaj (Salon MSU, 1989. godine) usledila je serija ogledala, a zatim i mastionica predstavljenih u Galeriji 'Cepter', da bi u poslednje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tri godine kao polazište koristila lične fotografije i motive sa vezenih jastučnica. Tema ciklusa je, zapravo, svet koji iščezava.
Stare fotografije, na kojima su likovi autorkinog detinjstva, govore i o duhu međuratnog Šapca, školskim maskenbalima za koje su same majke šile kostime od celofana... Zaintrigirana slojevima ovih požutelih fotografija, kako privatnim, tako i kolektivnim uspomenama, umetnica je i njih rešila da uveća, izvede u crno-beloj tehnici koja i sama odlazi u istoriju, a zatim i oboji drvenim bojicama, kako su to činili fotografi pre pronalaska kolor fotografije. Ipak, kako sama kaže, veruje da će se, jednoga dana, crno-bela fotografija vratiti kao ekskluziva. Da bi doživljaj fotografija preuzetih iz starog albuma bio potpun, galeriju je pregradila crnom zavesom koja asocira na nekadašnje fotografske radnje, a u istom duhu katalog je kreirao Borut Vild. Pored fotografija i slika rađenih prema uveličanim mustrama sa jastučnica, u postavci je i porcelanska figurica Pjeroa, večnog ljubavnika koji luta krajolicima i peva odu mesecu.
- Vezana sam za stvari, naročito za one koje me podsećaju na drage ljude. Praveći slike_arhiva na osnovu njih, zapravo se nosim sa nostalgijom. Prevođenjem tih stvari na velike formate, izmeštam ih iz njihove realnosti; znači, oni postaju više neka ideja o tim stvarima. Fetišista sam i ne skupljam bilo šta, potrebno je da se nešto dogodi, to je stvar neke ljubavi. Kao i u ljubavi prema nekome - kaže Marija Dragojlović.
Reč 'nostalgija' potiče od grčkih reči 'nostos' (povratak) i 'algos' (tuga)... Autorka je nostalgična za ljudima koje je volela, za njihovim vremenima, koje danas doživljava, sudeći po nekadašnjim našminkanim devojčicama spremnim za maskenbal, kao neko doba nevinosti. Dela ove umetnice čuvaju i sećanje na rekvizite nekadašnjeg građanskog miljea.
- Tada jesu bile na snazi postojanije vrednosti. Ozbiljnije, disciplinovanije se živelo, nekakav kodeks ponašanja je uvažavan. Danas je to nemoguće primeniti, jer to nije nešto što se može naučiti, već se usvaja i prenosi od samog detinjstva.
Danas imamo etički problem, problem mentaliteta, problem odgovornosti koliko prema sebi, toliko i prema drugima, problem solidarnosti... Ljudi se bave samo sobom, ne misle na drugoga, počevši od toga da kada idu ulicom i povrede nekoga, izostaje ono 'izvinite'. Zavladao je nekakav grabež... Vrlo sam tužna zbog toga. To je i pitanje vaspitanja. Kada bi ljudi počeli da misle u smislu da nisu sami na svetu, kako u odnosu na stvari, tako i u odnosu na druge ljude, sve bi bilo drugačije.'
Ipak, Marija Dragojlović je svih ovih godina
sačuvala svoj svet i pored angažovanja na fakultetu, pa i na ulicama... O tome kaže: 'Uvek sam prezirala život u kuli od slonovače. Ljudi koji prave takav izbor nikada neće postati umetnici. Moguće je biti etičko biće, reagovati na stvarnost i istovremeno ostati u izolaciji, neophodnoj za stvaranje i očuvanje mentalnog zdravlja. Slikanje je za mene bilo borba za opstanak. I to je angažovanost, i te kako, sačuvati lepe stvari.' Ljubica Jelisavac
