Izvor: Blic, 13.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet igra u Beogradu
Svet igra u Beogradu
Pre nekoliko dana u Beogradu je spektakularnim gostovanjem velikog broja igrača Pariske opere na sceni Centra 'Sava' započeo Drugi beogradski festival igre, koji su i ovog puta organizovali Nebojša Bradić, inače upravnik BDP-a, i sagovornica 'Blica' balerina i koreograf Adriana-Aja Jung, koja je i selektor Festivala.
- Ovo je zaista istorijski događaj za Srbiju. Negde pedesetih godina prošlog veka pariski balet bio je na kratko prisutan i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Beogradu, kada je Klod Besi igrala u 'Žizeli', u našem Narodnom pozorištu, i nakon toga se ništa nije dešavalo. Zatim je ovaj zlatni par, koji je publika mogla da vidi pre neko veče, Hose Martinez i Anjes Litesti, pre petnaestak godina gostovao u Novom Sadu na samom početku karijere, nakon pobede na takmičenju u Varni u Bugarskoj, i to je sve. Nikada beogradska publika, ni kulturna javnost, nisu doživeli tako masovno prisustvo slavnih pariskih igrača - zato je ovo istorijska činjenica - kaže za 'Blic' Aja Jung dok razgovaramo u njenom kafiću 'Fraći'. Zašto ste kafiću dali ime ove italijanske balerine?
- Karla Fraći je moja velika inspiracija. U Italiji je zovu jednostavno Karla Nacionale. Ona je velika ličnost italijanskog i svetskog klasičnog baleta, legenda milanske 'Skale' i drugih velikih scena i nije mi bilo teško da se odlučim kako da nazovem lokal. Vaše prezime asocira na Karla Junga. Ima li tu neke tajne veze?
- Koliko god je moje ime i prezime čudno, rođena sam i odrasla upravo ovde, na Dorćolu, na uglu ulica Strahinjića Bana i Francuske.
Baš ovde, u lokalu u kome razgovaramo?
- Da, ovo je moja kuća... Prvo sam odlučila da napravim baletsku salu, a posle je to preraslo u jedan drugi projekat, odnosno kafić 'Fraći'. Šesta sam generacija Jungovih na Dorćolu, a sticajem okolnosti i moj čukundeda se zvao Karl. Jedan ste od retkih igrača u Srbiji koji se posvetio isključivo -monobaletu!?
- Moj prvi balet u Beogradu 'Ofelija u ogledalu' nije bio mono, a kasnije, moji su koraci ka monobaletu bili, pre svega praktični. Bila je to dobra formula za tadašnje vreme sankcija, pa i u kulturi. To je bio način da se lakše putuje tokom našeg kolektivnog nevremena. Državna pozorišta bila su u tom smislu onemogućena u komunikaciji sa svetom, a ja sam baletskim monodramama bez problema to mogla. Zašto tada niste igrali u Narodnom pozorištu, nego ste osnovali sopstveni 'Siti balet'?
- 'Siti balet' je bio vezan direktno za potrebu da se otputuje odavde. Igra je, uostalom, jedno stalno pomeranje, kretanje unapred, neverbalna komunikacija koja lako može da prenese umetnički i psihološki sloj jednog dela. Najpoznatiji svetski igrači su bili nomadi, posebno to važi za ruske umetnike koji su, u vreme kada nije bilo televizije, uspeli baš svojim putovanjima po svetu da izgrade velike karijere. Moja velika želja je i bila da se ne vežem za jednu scenu, za jedno pozorište, nego da pokušam i sama da se okušam u tom stalnom kretanju. Jedno vreme proveli ste i na Institutu za balet pri 'Karnegi holu'.
- Imala sam tamo stipendiju, a profesor mi je bio Ilija Gaft, jedan od retkih pedagoga koje sam imala u Americi, a da je bio iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Još 1994. sam ušla u Unesko. Danas sam predsednik Komiteta za SCG, a bila sam jedna od najmlađih članova uopšte uzev. U toku je Drugi beogradski festival igre. Uporedite ga sa prvim.
- Drugi beogradski festival je tek počeo, ali se može reći da je obimniji od prvog, atraktivniji - svet je zaista došao na noge Beogradu, imamo osam predstava iz sedam zemalja... I imali smo ovo istorijsko gostovanje Pariske opere. Dobićemo kvalitetne informacija o dešavanjima u svetskom baletu. Kako vidite budućnost baleta ?
- Budućnost igre svakako je nešto izvesno jer su mnoge države shvatile igru kao jedan od najvažnijih izvoznih artikala. Ono što najbolje prikazuje jednu kulturu, ono čemu ne treba prevod jeste igra. Samo još da to i naša ministarstva shvate. Da li je sudbina baleta slična onoj klasične muzike?
- Klasika ostaje u najsvetlijoj formi i budućnost klasičnog baleta sigurno je u nečemu nalik Diznilendu. Postojaće veliki svetski punktovi tipa Marinskog teatra ili londonskog 'Kovent gardena', Njujorka i Pariza, gde će se baleti izvoditi u svojoj punoj, glomaznoj scenografiji, glomaznim kostimima i ansamblima, ali i u jednom brilijantnom izvođenju; to će uvek ostati klasika. Milorad Pavlović
