Izvor: Blic, 30.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet gledam malo iskosa
Svet gledam malo iskosa
Za ulogu u filmu 'Skoro sasvim obična priča' glumica Milica Zarić dobila je 'Caricu Teodoru', nagradu za najbolju žensku ulogu na festivalu u Nišu.
Prvi put sam u Nišu i prvi put na festivalu, rekla je na početku razgovora za 'Blic' mlada glumica Milica Zarić, koja je protagonista u dva filma prikazana na festivalu u Nišu. Reč je o 'Kordonu' Gorana Markovića i glavnoj ulozi u filmu 'Skoro sasvim obična priča' Miloša Petričića. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Puno je, kaže, slušala o ovom festivalu od pokojnog oca, takođe glumca, Dragana Zarića, i od brata Ivana.
'Ali, drugačije je slušati godinama o nečemu, a drugačije kada nešto doživite. Tako da sada mogu da govorim o tome da je festival lep i da su moji utisci ovde veoma pozitivni'.
'Skoro sasvim obična priča' je film o novoj generaciji kojoj i lično pripadate, a koja ima svoja pravila igre i svoj način komunikacije. Kako biste vi okarakterisali tu generaciju?
- O tim ljudima dugo nisu snimani filmovi, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazila zemlja i s obzirom na prisustvo socijalnih problema kojima je život ovde bio pritisnut. Ti su se problemi po logici stvari odslikavali kao teme filmova. No, junaci 'Skoro sasvim obične priče' su mladi, urbani ljudi koji na svoj način prate svetske trendove, ali imaju i svoje ljubavne probleme, kao što ih svi imaju. Pisac Dušan Ristić je napravio priču o takvim osobama. Koliko se takvi ljudi uklapaju u ovdašnju stvarnost?
- Mislim da se uklapaju. Ne štrče. Poznajem puno takvih ljudi, a i pripadam im. Dugo je, na primer, važilo mišljenje kako mladi urbani ljudi u Srbiji ne voze kola. Nije tačno. Voze ih. Nisu to ne znam kakva besna kola, ali su kola. I tako dalje i tako redom. Šta je to što odlikuje tu generaciju i u pozitivnom i u negativnom smislu?
- To su skoro sasvim obični ljudi. Nisu odvojeni od sredine u kojoj žive, osim što ih možda ta sredina doživljava kao donekle odvojene. To su ljudi koji su uglavnom završili fakultete, govore najmanje jedan strani jezik, dosta vremena provode za kompjuterom i 'ne pale' se tako lako na političke probleme. U kom smislu?
- U filmu 'Skoro sasvim obična priča' to nije primarna tema mada je prisutna negde iz nekog daljeg plana. To je, naravno, logično s obzirom na zemlju u kojoj živimo. Kada pogledate, na primer, 'Utisak nedelje', vi vidite da se za samo sedam dana izdešavala čitava gomila stvari. A nisam sigurna da se baš tim tempom i u drugim zemljama nižu događaji. Tako da svako od nas, govorim o generaciji koja je tu oko tridesete, ima stav o tome. Kao što ga ima i lekarka koju tumačim u 'Kordonu', ali joj život, odnosno trenutak stavlja u prvi plan neke druge zadatke. Naime, ona u bolnicu hoće da pusti i majku i oca deteta koje je ozbiljno bolesno od leukemije i u jednom trenutku shvata da je taj otac milicioner, jedan od onih iz kordona u tim istorijskim demonstracijama ponukanim izbornom krađom. Ali, ona nema prava da ga osuđuje niti ona to čini sem možda u jednom sekundu i u jednom pogledu. Nije li ovo zanimljiv trenutak u vašoj karijeri, jer ste iz pozorišta zakoračili u film?
- Imala sam sreću da još kao student počnem da radim u pozorištu, što mi je veoma značilo. Pre svega zato što volim pozorište. No, snimiti film u Srbiji i Crnoj Gori danas je vrlo teško. A još teže dobiti dobru žensku ulogu. Naročito kada ste sa novosadske akademije koju naši filmski reditelji, čini mi se, manje prate od beogradske. Pa ipak, eto, taj prvi težak korak sam napravila i prirodno je da se dobro osećam zbog toga. Uvek mi je bila velika želja da snimam filmove, a i oduvek sam, možda neskromno, imala neko uverenje da ću to zbilja umeti da radim. Da li vam je otežavajuća ili olakšavajuća okolnost to što vam je otac bio poznati glumac?
- Sve zavisi od ugla gledanja na stvari. Ima ljudi koji su sjajno iskoristili to što su deca poznatih ličnosti, a ja sam to ipak osećala kao neku vrstu tereta. Jer, čini mi se da čovek mora u takvim okolnostima duplo da se dokazuje. Priznajem, na to sam dosta vremena izgubila, a sada uviđam da je to bilo glupo. Dakle, za mene je činjenica da mi je otac bio poznati glumac predstavljala teret. Niti sam očekivala od tate da mi pomogne, niti sam mu to dozvoljavala, niti je on bio u tom fazonu. Jednostavno, moj put je moj put. Šta je to još karakteristično za taj vaš put?
- Recimo to što sam vrlo emotivna. Pre deset godina mogla je da me rasplače neljubazna kasirka u samoposluzi, a sad je ipak drugačije. Primera radi, do izvesnog trenutka sam prilično emotivno reagovala na sva društvena zbivanja. A negde od demonstracija 1996/97, kada sam bila toliko opterećena da sam ih čak i sanjala. Naravno da sam obaveštena o svemu što se zbiva, ali se trudim da sve gledam onako malo iskosa. No, bez obzira na taj moj, kao promenjeni stav, i danas se iskreno potresem. Zapravo je nemoguće ne potresti se. Bila sam na Adi Bojani i obećala sebi da neću čitati dnevne novine. Ali sam ih ipak čitala. Kada sam videla da su neka deca pobijena dok su se kupala na reci, bila sam iskreno užasnuta. Pa, strašno! I ja se onda pitam šta ću ja na moru, i stvari dobijaju petnaesti smisao u svetlu takvih okolnosti... Koju normalnu osobu to neće poremetiti? Onda se presaberem i nastojim da budem dobra u ovom svom delu života koji imam. Može li se čovek distancirati od konteksta u kome živi?
- Suštinski mislim da ne može, ali može da neguje svoje sopstveno nastojanje u tom smislu. U svakom slučaju, mora da nauči da se čuva. Tatjana Nježić
