Izvor: Blic, 28.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet bez soula
Svet bez soula
Vest o smrti Džemsa Brauna, koja je tokom gregorijanskog Božićnog dana prostrujala svetom, delovala je nestvarno iz najmanje dva razloga. Prvo, niko nije mogao sa sigurnošću da tvrdi da je Džems Braun smrtan. Drugo, ako već jeste smrtan, bilo je izvesno da će živeti neuporedivo duže od 74 godine. Ili mislite da svaki šezdesetogodišnjak s takvom lakoćom izvodi špagu iz skoka? Ili da ih ima makar dvojica? Postojao je, međutim, samo jedan. Nema načina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da se o Džemsu Braunu, čak i ovakvom trenutku, govori bez specifične vedrine: malo ko je zadužio svet tako zapanjujućom kombinacijom divljine i osećajnosti, znoja i suza, krika i šapata.
Malo ko je bio i ostao neuhvatljiv, neukrotiv i beskompromisan, a pri tom bio tako neverovatno uspešan na način na koji je to bio čovek koji je od jedne reči ('please') mogao da napravi pesmu, od jednog vriska stil i od jednog pokreta koreografiju. Karijera Džemsa Brauna trajala je, praktično, koliko i njegov život: prvi put kad je stupio na scenu znao je (a znala je i scena) da ne samo da nikada više neće sići, nego će po duboko utisnutim otiscima njegovih stopa sve sledeće generacije oblikovati sopstvene pokrete. Svako ko je ikada gledao njegov koncert zna da je vulkanska energija koja je tako velikodušno kuljala sa bine mogla istovremeno da izazove suze i neodoljivu potrebu za plesom, kao oslobađanjem od svih stega civilizacije kojoj Braun nikada nije do kraja pripadao. Njegova sivilizacija izgrađivala se paralelno i nezavisno – može joj se dati žanrovski naziv, ali to jednostavno nije potrebno. Odlaskom Džemsa Brauna, na samom kraju čudne 2006. godine, završena je jedna era u popularnoj muzici i jedno neobično važno poglavlje našeg života.
|
