Izvor: Glas javnosti, 29.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaki slučaj je poseban
Još od kada je predsednik Rusije Dmitrij Medvedjev najavio priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, u Srbiji ne jenjavaju diskusije oko mogućih posledica ove odluke u slučaju Kosova. Znači li ovaj potez da se Kremlj odriče oslonca na međunarodno pravo? Neće li Rusija sada promeniti odnos i prema drugim nepriznatim teritorijama? I kako zapravo treba u nastaloj situaciji da se postavi zvanični Beograd - da podrži teritorijalnu celovitost Gruzije, iskazavši time i podršku stavu Evropske >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << unije, ili da prećuti, ne želeći da komplikuje odnose sa tako ozbiljnim saveznikom u pokušaju očuvanja sopstvene celovitosti, kao što je Rusija? I to je samo najpovršniji pregled pitanja koja zanimaju umove srpskih analitičara.
Da počnemo od međunarodnog prava. Ko bolje od Srba zna koliko je ono zapravo dvojstveno, jer princip teritorijalne celovitosti država, isto kao i pravo nacija na samoopredeljenje jesu njegovi bazični principi. Sloboda tumačenja već je omogućila da 46 država u svetu priznaju nezavisnost dela suverene teritorije Srbije. Mislim da već sama ova činjenica obezvređuje sve pokušaje optuživanja Rusije za kršenje međunarodnog prava.
Zašto je, ipak, Rusija u slučaju Južne Osetije i Abhazije stavila pravo na samoopredeljenje nacija iznad principa teritorijalne celovitosti država? „To nije lak izbor, ali je to jedina mogućnost da se sačuvaju ljudski životi“, izjavio je predsednik Rusije, objašnjavajući razloge koji su ga podstakli na priznanje navedenih republika. I to je činjenica za koju su mnogi ostali gluvi. „U noći 8. avgusta 2008. godine u Tbilisiju su napravili svoj izbor. Sakašvili je izabrao genocid za rešavanje svojih političkih zadataka“ - ove reči, nažalost, potpuno su potkrepljene činjenicama. Komesar Saveta Evrope za ljudska prava Tomas Hamarberg ocenio je događaje u Južnoj Osetiji kao „vređanje čovečanstva“. A kako još može da se nazove ubistvo preko dve hiljade žitelja grada koji ih ukupno ima 35.000? I to u jednom danu. Istim tempom bi se za dve nedelje moglo definitivno i nepovratno rešiti južnoosetinsko pitanje. I Rusija je, sasvim opravdano, pomislila kako iluzorno prijateljstvo sa Zapadom toga zaista ne vredi.
Sada da se vratimo pitanju eventualne promene ruske politike u pogledu Kosova. Donoseći odluku o priznanju Južne Osetije i Abhazije, Rusija je polazila od činjenice da je opstanak naroda ovih republika ugrožen. Moguće da bi ruski stav bio korigovan da se isto odnosi na kosovske Albance, ali to je jednako teško zamisliti, kao i promenu ruskog stava oko Kosmeta u situaciji najozbiljnijeg zaoštravanja odnosa upravo sa sponzorima kosovske nezavisnosti.
A kako treba da reaguje na sva ova dešavanja zvanični Beograd, s obzirom na pravnu, pa i političku klopku u kojoj se zatekla Srbija? Najoriginalnijim mi se učinilo mišljenje analitičara Foruma za međunarodne odnose Dušana Lazića, koji je izneo pretpostavku da bi Rusija mogla da zatraži od Beograda da prizna Južnu Osetiju i Abhaziju, što se naravno nikako ne sme dopustiti jer bi svedočilo o „neprincipijelnosti“ stava Srbije. Istovremeno, prema Laziću, Rusija svoj odnos prema kosovskom slučaju neće menjati jer su u njen stav odavno „ugrađeni“ njeni lični interesi. Ostavimo pitanja principijelnosti Srbije i ruskih interesa na Kosovu na savesti pomenutog analitičara, ali tema nekakvih mitskih zahteva Moskve zaista zavređuje nekoliko reči. Može li neko da se seti kada je poslednji put Rusija išta tražila od Srbije? Ja nisam uspela. Zahtevi, pretnje, isticanje nekakvih nezamislivih uslova - sve je to pre iz repertoara zaštitnika teritorijalne celovitosti Gruzije i velikih protivnika primene istog principa u pogledu Srbije.
Ipak, shvatajući da slične misli mogu da niknu u poslednjim dešavanjima uspaljenim umovima, ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov dodatno je precizirao ruski stav: „Mi želimo da naši saveznici donose odluke sami, odmerivši vrednost odnosa sa Rusijom i s obzirom na sopstvene interese. Mi smatramo da saveznici treba da budu saveznici, ali da im uvrćemo ruke - to nije deo naše političke kulture“.
Ipak, rezime je najbolje ostaviti predsedniku Medvedjevu: „Kada se pojavila situacija oko Kosova, zapadni partneri Rusije govorili su da je to poseban slučaj. Svaki slučaj priznanja je po svojoj prirodi slučaj posebne vrste. Posebna je situacija na Kosovu, posebna - u Južnoj Osetiji i Abhaziji“ - podvukao je predsednik. Eto, to su zapravo sve analogije.
RUVR
"Može li neko da se seti kada je poslednji put Rusija išta tražila od Srbije? Ja nisam uspela. Zahtevi, pretnje, isticanje nekakvih nezamislivih uslova - sve je to pre iz repertoara zaštitnika teritorijalne celovitosti Gruzije i velikih protivnika primene istog principa u pogledu Srbije."
Bravo, novinari "Glasa javnosti", za ceo tekst, a posebno za ovaj pasus! Izrekli ste ključnu istinu, nad kojom svi treba da se zamislimo. Rusija nas brani, ne traži ništa od nas i čeka nas mesecima da ratifikujemo sporazum na osnovu koga dobijamo gas, naftu i novac od tranzita energenata, a mi?
Ne mi nego "zuti": "zuti" se boje da ne naljute gazdu.
Pa ocigledno smo mi Srbi pozuteli ... mi smo ti zuti, nisu oni s Marsa pali...
