Izvor: Politika, 15.Apr.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Supersudija” na optuženičkoj klupi
Baltasar Garson izveden je pred sud kad je počeo da insistira na rasvetljavanju zločina iz vremena Frankove diktature
Odgovorni za masovna ubistva su osuđeni, žrtve su rehabilitovane, a njihova rodbina obeštećena u procesima koji su stvarnost i istoriju uskladili sa istinom. Takav poredak želi većina na kugli zemaljskoj, ali se njegovom ostvarenju najupadljivije posvetio španski sudija Baltasar Garson (54) koji bi zbog takve predanosti uskoro mogao da ostane bez posla.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Istakao se u borbi protiv terorizma, korupcije, organizovanog kriminala, zločina protiv čovečnosti, kršenja internacionalnih normi, ali je takvim postupcima podelio i domovinu i svet oko činjenica. Po jednima, on podstiče pravdu. Drugi ga doživljavaju kao pionira novog haosa. Trećima je hvale vredan, a beznadežan slučaj. Neutralni ga vide kao „supersudiju” ili kao „slučaj” koji širi nedoumice ko smo i šta bismo.
Trenutno su protiv njega u otadžbini pokrenuti sudski procesi koji ga ponajviše optužuju da je „prekoračio nadležnosti” odobrenjem da se istraže masovne grobnice više od 100.000 žrtava španskog građanskog rata (1936–1939) i potonje diktature Fransiska Franka (poživelog do novembra 1975) Ne pomaže mu, zasad, ni to što mu u prilog idu, uz izjave rodbine masakriranih, svedočanstva Hemingveja, Pikasa, Orvela, kao i aktuelni nastupi reditelja Pedra Almodovara.
Nadležne mu kolege prihvatile su, naime, da razmotre tužbe desničarskih organizacija da Garson svojim radnjama podriva Zakon o amnestiji koji je 1977. donet u cilju tranzicije ka demokratiji, s nadom u nacionalno pomirenje. Demokratija je, međutim, u Španiji brže napredovala, takoreći do simbola globalnih promena, od mirenja.
Najnoviji događaji pokazuju da građanski rat još traje, konstatuju hroničari. „Ironija je svoje vrste da će Garson biti jedini koji odgovara za frankističke zločine”, i to zato što insistira da se oni rasvetle i kazne, reči su Emilija Silve, šefa španskog Udruženja za obnovu istorijskog sećanja, koje je preneo londonski „Gardijan”, na šta se nadovezuje zemljački mu „Ekonomist” slutnjom da se „u grobu Franko zadovoljno smeška”.
Garson veruje u svoje. Argumenti su na mojoj strani, poručuje.
Podrška mu je sve šira. Razumevanje za njega kao i poverenje u objektivnost pravosuđa iskazuje i španski premijer Hose Luis Rodriges Sapatero. U prilog mu nastupaju mnoge organizacije za ljudska prava, među kojima i Amnesti internešenel.
Više od hiljadu Garsonovih podržavalaca ispunilo je, pre neki dan, ograničeni prostor madridskog Medicinskog fakulteta. Jedan od sazivača skupa, sindikalista Kandido Mendes je, izveštava „Pais”, izrazio iznenađenje što sudiju „tuže organizacije koje bi trebalo da budu proglašene za ilegalne”.
Zajednička deklaracija demonstranata ističe nezadovoljstvo što se postavljaju prepreke „koje bi onemogućile i nirnberški proces protiv nacista”. Posredstvom portparolke Marije Dolores de Kospedal, opoziciona Narodnjačka partija je potporu Garsonu ocenila kao „napad na nezavisnost sudstva”.
Polemika se nastavlja. I širi se. Podrška Garsonu se proteže od „Njujork tajmsa” do evropskih medija i argentinskih aktivista za ljudska prava koji podsećaju da je izdejstvovao da se jedan od kršilaca ljudskih prava, iz vremena buenosajreske vojne hunte (1976–1983) izruči Španiji gde izdržava maksimalnu, 30-godišnju, robiju.
Garson je, inače, uneo podosta „unezverenosti” u elitne globalne krugove. Zahtevao je istrage i protiv šest članova administracije Džordža Buša zbog torture zatvorenika, a i protiv legendarnog Henrija Kisindžera za doprinos puču (1973) u Čileu. Po Garsonovoj inicijativi je u britanskom pritvoru zadražan čileanski diktator Augusto Pinoče, ali je kao jedan nekadašnjih glavnih londonskih saveznika poslat u Santijago gde je umro pre zasluženog sudskog kažnjavanja.
Vodio je istrage i protiv baskijskih nasilnih separatista (ETA) i protiv Osame bin Ladena i protiv (sadašnjeg italijanskog premijera) Silvija Berluskonija i protiv španskih veza s ruskom mafijom… Zamerali su mu i da je sklon levičarima u njihovom nadmetanju s desnicom, ali je svojim istragama, kažu, doprineo odlasku (1996) španskih socijaldemokrata s vlasti.
Nastojao je, u celini uzev, znatno više nego što je uspevao. To, čini mi se, nije veći peh od onog koji su širom sveta priređivali akteri sa ličnim i korporativnim profitiranjem na kolektivnom pa i opštem gubitku.
Garson je, u najkraćem, simbol uspešnosti neuspeha, što poprilično opovrgava važeće pravilo da „ništa ne uspeva kao uspeh”. Ako i lično plati astronomski ceh za takvo osporavanje, ostaće uvažen kao eksperimentator za umanjenje raskola između ozvaničene pravde i poželjne a nedosegnute opšte pravičnosti. Kao Španac uverava, drugim rečima, da ničija nedela, pa ni sopstvena, ne smeju da se tretiraju, kako bismo ovde rekli, kao „španska sela”.
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 16/04/2010]
