Izvor: Politika, 08.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strava u logoru Kerestinec
Državno tužilaštvo započelo istragu o mučenjima zatočenika tokom 1992. godine, o čemu se do sada ćutalo
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 8. aprila – Tokom proteklog rata u Hrvatskoj nije bilo logora za Srbe, ali ih je zato bilo maltene na stotine i u Krajini i u Srbiji za Hrvate. Tako otprilike još uvek vlada uverenje, pa i zvanični stav u Hrvatskoj o toj mračnoj strani nedavnog rata, koje polako ipak nagrizaju činjenice koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nisu tako nove, ali se pred njima u Hrvatskoj vrlo rado žmurilo. Jedna od takvih jeste i činjenica o logoru Kerestinec kraj Zagreba, u nekadašnjem sedištu raketne jedinice JNA, koje je Tuđmanova Hrvatska prvih dana 1992. godine – kada je vojni zatvor u Gajevoj ulici postao pretesan – pretvorila u mesto krvavih orgija nad navodnim zarobljenicima, a u stvari „nepoćudnim” građanima pokupljenim najčešće na ulicama, radnim mestima ili stanovima gde su živeli. Služili su za razmenu kao da su zaista bili zarobljeni u borbi, ali su pre toga mnogo mučeni na najokrutnije načine.
Službeni naziv tog krvavog mučilišta bio je „Konačište ratnih zarobljenika Kerestinec”, o kojem zagrebačka i uopšte hrvatska javnost detaljnije saznaje tek sada: državno tužilaštvo je posle više od pola godine predistražnih radnji najzad izdalo nalog za krivičnu istragu protiv nepoznatih počinilaca ratnih zločina u Kerestincu tokom 1992. godine.
Sve je započelo intervencijom Međunarodnog Crvenog krsta koji je još pre 16 godina otkrio da se u Kerestincu na monstruozne načine muče zatočenici, a verovatno i ubijaju, o čemu nije bilo podataka, pa je u tom smislu stigla prijava i tadašnjem predsedniku Franji Tuđmanu, koji je osnovao komisiju koja je ponešto utvrdila, ali uglavnom zataškala celu stvar. Jedino što je konkretnije urađeno na osnovu istrage Josipa Perkovića jeste to da je logor Kerestinec došao u nadležnost Vojne policije (do tada je bio u rukama komande odbrane Zagreba), koja je navodno uvela red, pa su se mučenja proredila i – kako tvrdi tadašnji komandant VP-a a sada penzionisani general Mate Laušić – postala sporadični slučajevi.
U međuvremenu pristiglo je i nekoliko krivičnih prijava žrtava tog kazamata, a šta se tamo radilo najbolje ilustruje slučaj Dobroslava Gračanina, inače Hrvata, bivšeg majora JNA, koji je bio profesor informatike na Vojnoj tehničkoj akademiji u Zagrebu. Posle 11 meseci pakla u toj mučionici koju je jedva preživeo, danas je 80-postotni invalid koji živi u Holandiji gde je izbegao kada su mu posle oslobađanja počeli pretiti pripadnici tajne službe da slučajno nešto ne ispriča šta mu se sve dešavalo.
Gračanin se 1991. demobilisao iz JNA kada je ona otišla iz Hrvatske, dao o tome izjavu u policiji i vratio se na posao na Vojnu akademiju kao civil. Tu je uskoro i uhapšen, prebačen u vojni zatvor u Gajevoj ulici, a kada se on napunio prebačen je u Kerestinec.
„Prvi sam kao logoraš ušao u Kerestinec u noći 12. januara 1992. zajedno s desetak drugih osoba. Tu sam ostao sledećih 11 meseci, uz sve vrste mučenja i tortura, s katastrofalnim posledicama. Već 14. januara komandant Stjepan Klarić i njegov šogor Dario izdali su nam naređenje da čistimo krug kasarne od mina, a od prve noći sledilo je prebijanje i maltretiranje do besvesti, od gotovo svih, u pravilu polupijanih čuvara Željka, Darija, Damira”, prenosi najnoviji „Nacional” njegovu ispovest koju je dao Komitetu Crvenog krsta u Hagu.
„Već posle dva dana u moj stan u ulici Roze Luksemburg, s mojim ključevima, uselio se jedan gardista”, nastavlja Gračanin i zatim detaljno opisuje strahote koje je tamo doživeo i video. Odmah na početku polomili su mu rebra, a posebno je bio mučen u specijalnoj sobi obojenoj u crno i bez prozora koju su nazivali „Laboratorija”. Na zidu je bila učvršćena šipka na kojoj je jednom prilikom 12 časova neprekidno visio dok su ga tukli raznim šipkama, bejzbol palicama, mokrim peškirima vezanim u čvor. Morao je zatim da stoji raširenih nogu dok bi ga mučitelji šutirali u testise. Puno puta je padao u nesvest, onda bi ga osvestili vodom i zatim priključivali na struju itd.
Bio je prisutan i mučenju drugih zatočenika. Opisao je, na primer, kako su zarobljenim srpskim dobrovoljcima sekli prste i terali ih da ih jedu. Dovodili su žene srpske nacionalnosti i silovali ih gotovo svakodnevno. Najstravičnije sećanje mu je kada su pred njim jednoj ženi odsekli bradavice s dojki i naterali je da ih pojede.
Monstrumi čuvari terali su zatočenike pod pretnjom najtežih mučenja i ubistava na međusobni seksualni odnos, a „najnevinija” njihova zabava bila je da teraju zatočene da laju kao psi ili pasu travu. Kada su ga jednom prilikom skoro ubili, odvezli su ga u ambulantu u Borongaju, ali su tamo odbili da mu pruže pomoć uz reči: „Četnik je gotov, baci ga u Savu.” Stražar Viktor ga je zatim odvezao u ambulantu u Vlaškoj, ali su i tamo odbili da mu pomognu i tek su ga primili i – kako kaže spasili mu život – u bolnici Sv. Duh na drugom kraju Zagreba. Tu je ostao 33 dana i onda opet vraćen u Kerestinec na nova mučenja. Oslobođen je odlukom Vojnog suda tek krajem te godine.
Šta se u međuvremenu desilo komandantu i glavnom krvniku logora Kerestinec satniku Stjepanu Klariću, inače do rata mesaru u Zagrebu? Prema intervenciji Operativne zone Zagreb premešten je u Vojnu policiju, baš kod tadašnjeg brigadira Mate Laušića, koji ga postavlja za pomoćnika za ideološko-političku delatnost u 67. bojni Vojne policije. Niko od mučitelja i zločinaca iz Kerestinca do danas nije odgovarao za svoja zlodela.
Radoje Arsenić
[objavljeno: 09/04/2008]
