Izvor: Politika, 30.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stranci na udaru
Uoči novog referenduma "radnici na privremenom radu" pripremaju protestni marš
Od našeg specijalnog izveštača
Ženeva, avgusta – Ovih dana u ženevskom bioskopu "Holivud" održana je poslednja predstava. Na programu je bio "Povratak supermena", ali se ispostavilo da pomenuti bioskop ni takav superheroj nije bio kadar da spase žalosne sudbine. Zbog neplaćenog duga od 120.000 franaka njegov zakupac, distributer Vinsent Espozito, bio je prinuđen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da ga zatvori. Zauvek.
Taj događaj u ovom vremenu velikih promena i preokreta ne bi, valjda, nikoga preterano ni uzrujao da se oproštaj od pomenute "mračne dvorane" nije desio još malo pa tačno na njen – 81. rođendan. Hroničari su se, naime, upravo prisetili kako je baš na tom mestu, u sali u to vreme poznatoj pod nazivom "Zvezda", novembra 1925, prvi put počeo da se prikazuje jedan film. Zvao se "Švajcarska, moja domovina".
Teže do dozvole
O Švajcarskoj, kao domovini se, međutim, neuporedivo više, žestoko ovih dana raspravljalo u nekim drugim salama. Povod su bili novi propisi o strancima o kojima je, dabome, po tamošnjem običaju planirano i plebiscitarno izjašnjavanje. Referendum je zakazan za 24. septembar.
U susret tom važnom datumu je, međutim, nekoliko organizacija stranaca na privremenom radu u Švajcarskoj, zakazalo – proteste. Najavljen je protestni marš koji bi već u petak, 1. septembra trebalo da započne u Sent Galu da bi se 9. septembra okončao 300 kilometara dalje, u prestonici, Bernu. Protestanti su osmislili da pri tom obiđu pre svega manja mesta u kojima su, po njihovom uverenju "predrasude o stranim radnicima ostale veoma jake". Planirali su i da tom prilikom dele brošure u kojima će lokalni živalj podsećati ne samo na to ko je u najvećoj meri po Švajcarskoj gradio tunele i mostove, već i koji su sve potomci radnika migranata na upravo završenom prvenstvu sveta u fudbalu igrali neobično važnu ulogu. U fudbalskoj reprezentaciji Švajcarske, razume se.
Ti stranci su, međutim, sada zaključili da će im novi propisi zagorčati život i stoga od sugrađana zatražili da na referendumu kažu "ne". Negoduju, recimo, zbog dodatnih komplikacija oko dobijanja takozvane dozvole C, koja inače strane radnike u pravima gotovo izjednačava s domaćinima. Dosad se, naime, do te dozvole ovde dolazilo automatski, posle deset godina provedenih u Švajcarskoj. Po novom bi se, doduše, do nje moglo doći i za pet godina, no samo u slučaju da je kandidat u stanju da dokaže da je "učinio napor da se integriše u novu zemlju". Dokaz bi se sastojao u završavanju određenih kurseva (jezika, integracije itd.) i polaganju odgovarajućih ispita koje, međutim, mnogi i vide kao dodatnu priliku za – diskriminaciju.
Ovo pogotovo ako se u obzir uzme i to da po novom, ubuduće, na ovu vrstu dozvole, u sklopu jedne porodice, ne bi više kao dosad mogla da računaju deca do 14, već samo ona do 12 godina starosti zato što, kako je objašnjeno, deca posle dvanaeste godine – teže uče jezik. Ili, što bi, po novom, opravdanost neke bračne veze između stranca i, recimo, kakve švajcarske državljanke, mogla ozbiljno da se dovede u pitanje posumnjaju li samo nadležni u iskrenost ljubavnih osećanja...
Levica protiv
Naravno da se, onda, u vezi sa svim tim podigla prašina u švajcarskoj javnosti. Levica se svrstala na stranu protivnika novih propisa. Desnica koju predvodi trenutno najjača parlamentarna snaga, Narodna stranka, na čelu s Kristofom Blokerom, razume se, ukazuje na prednosti. Tvrdi da će, usvoje li se novi propisi, u Švajcarskoj do dozvole za boravak i rad ubuduće moći da dolaze samo kadrovi koji su toj zemlji zaista najkorisniji, dakle, specijalisti i stručnjaci raznih profila... Oponentni, pak, upozoravaju na to da u Švajcarskoj, po svemu sudeći, u ovom momentu to i nisu baš najtraženiji kadrovi, te da su ovde, naime, potrebniji mahom razni specijalisti – za rmbanje.
Švajcarci, pri tom, ne osporavaju potrebu da bolje regulišu ovu važnu oblast. Njihov zakon o boravku i udomljavanju stranaca napisan je, naime, još davne 1931. godine, ali su zapravo tek izmene drugog zakona, onog o azilu, većinu ovde i navele na pitanje nije li time osvedočena švajcarska tradicija pružanja humanitarne pomoći najposle došla u pitanje. Švajcarska je, doista, dosad uvek služila kao pribežište izbeglicama iz kriznih žarišta širom sveta, od Vijetnama i svojevremeno Čilea, do Bosne, Hrvatske ili Kosmeta. Da je pitanje stranaca u Švajcarskoj više nego kompleksno svedoče, međutim, mnoge druge činjenice a pogotovo ta da u ovoj zemlji trenutno živi oko – 1,5 miliona stranaca. To je više od 20 odsto ukupne populacije, pri čemu, recimo, u Ženevskom kantonu više od trećine stanovništva čine oni koji nisu poreklom Švajcarci.
Namerniku koji kroči u ovu lepu i bogatu zemlju, u kojoj bruto domaći proizvod po stanovniku dostiže približno 55.000 dolara, ne trebaju, zapravo, nikakvi statistički podaci da se u to i lično uveri. Pred njegovim očima, na ulicama tamošnjih gradova, promiču ljudi toliko raznoliki koliko se samo da zamisliti: tajanstvene, zabrađene lepotice, ljudi crne puti, melezi i kosooki ljudi...
Svi oni napeto čekaju 24. septembar.
Rodoljub Gerić
[objavljeno: 30.08.2006.]
