Izvor: Politika, 01.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starost brža od sreće
Kinezi najviše strepe od bolesti jer većina stanovništva nema zdravstveno osiguranje
Sve donedavno Kinezi su na pitanje istraživača javnog mnjenja šta ih čini socijalno nesigurnim najčešće odgovarali da najviše strepe od otpuštanja s posla, odnosno od nezaposlenosti. Sada se odgovor izmenio nagore: većina anketiranih smatra da bolest i starost postaju veći izvori socijalne nesigurnosti od nezaposlenosti, iako vlasti zapošljavanje, posebno mlađih ljudi, i dalje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smatraju jednom od najvećih briga društva.
U toku samo jedne generacije Kina će, prema prognozama stručnjaka UN, proći kroz verovatno najveći demografski preobražaj u ljudskoj istoriji. Tri jaka demografska talasa zapljusnuće najmnogoljudniju zemlju sveta: prva generacija, rođena u novoj Kini posle 1949, ući će do 2015. u "poštovane godine", a sa smanjenjem broja stanovnika opašće i rezervoar (jeftine) radne snage, kao i broj stanovnika. Od prošle godine Kina ima 144 miliona (11 odsto) stanovnika iznad 60 godina, a 2010. imaće 174 miliona (12,5 odsto). Aktivno stanovništvo će 2020. dostići brojku od 940 miliona, a onda će početi da opada – prepuštajući prednost Indiji.
Kad je pre više od četvrt veka pokretana ekonomska reforma, govorilo se da ljude treba pustiti da se bogate, uz opasku da će se neki obogatiti pre, a neki kasnije. Sad se ispostavlja da ljudski vek nije uvek dovoljan da bi se čovek obogatio, jer je starost brža od sreće koja donosi novac, imetak i bogatstvo. A kako pre starosti obično dolazi bolest, slaba zdravstvena zaštita i oskudne penzije postali su teme dana i u javnom i u političkom životu.
Kad se nedavno suočilo sa tom problematikom, Ministarstvo rada i socijalnog staranja je otkrilo da je ograničen penzioni sistem, kojim su obuhvaćeni mahom nekadašnji radnici preduzeća u državnom i kolektivnom vlasništvu, u deficitu za ogromnih 800 milijardi juana (102 milijarde dolara). Naravno, očekuje se da država na neki način ta sredstva nadoknadi najstarijim građanima koji i inače ne dobijaju redovne penzije. Javnost je ozlojeđena, a novine otkrivaju afere o manipulacijama i zloupotrebama penzionih fondova.
Nacionalnim penzionim fondom radnika, koji je ustanovljen početkom devedesetih godina (dotle je bezmalo svaka fabrika vodila brigu o svojim penzionerima), obuhvaćena su 43 miliona ljudi. (Državni službenici imaju odvojen i nešto pouzdaniji fond). Od toga osam miliona ljudi nema pokriće o redovnoj uplati doprinosa. A mnogi stariji građani i nisu u fondu zato što su im preduzeća bankrotirala, pa žive od opštinske socijalne pomoći. Nadležni se teše da bar ona preduzeća koja uplaćuju penzione doprinose (jer mnoga, osobito ona u privatnom vlasništvu, to uopšte ne čine) sada vode veću brigu o zakonskim obavezama.
U debati je bilo predloga da se u starosnu penziju ne odlazi sa 60 (muškarci) i 55 godina (žene), nego sa 65 i 60 godina, kako je to ustaljeno u razvijenijim zemljama. Vlada je bila odlučno protiv toga, jer svake godine valja uposliti najmanje deset miliona mladih ljudi.
U najtežem položaju su stari seljaci: nemaju penzije, nemaju – zbog "politike jednog deteta", koja je sprovođena od početka sedamdesetih godina, kad je prva posleratna generacija stasavala za ženidbu i udadbu – brojne sinove da bi o njima u starosti vodili brigu, kako je to ustaljeno u kineskoj tradiciji, nemaju snage da krenu u gradove u potrazi za poslom, nemaju zdravstvenu zaštitu, jer se seoska sanitetska služba iz Maovog vremena, sa "bosonogim lekarima" i kakvim-takvim biljnim apotekama, raspala posle rasturanja narodnih komuna, a nova nije stvorena, nemaju para ni za gradske lekare ni za sve skuplje lečenje. Manje od deset odsto seljaka ima neku vrstu zadružne zdravstvene zaštite koja je tek u povoju.
Ostareli seljaci u nekadašnjoj zemlji seljaka najtužnija su priča o kineskoj svakodnevici. Reforma je već napravila veliku razliku između sela i grada: dohodak ne selu je 317, a u gradu 1.023 dolara. Kako je život u gradovima tri puta bolji, i nekadašnji seoski lekari su pohrlili u gradove. Kina ima dva lekara na hiljadu stanovnika, ali na selu, gde još živi većina ljudi, radi jedva jedna trećina medicinskog osoblja.
Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije iz 2000. godine, Kina se po ulaganjima u medicinu i razvijenosti zdravstvenog sistema našla, među 191 zemljom sveta, na 188. mestu, iza Etiopije i Hondurasa. Kako su, sa tim saznanjem, porasle i želje reformatora i potrebe nacije da se medicinska služba unapredi i približi svetskim standardima, državne subvencije, koje nisu male, uglavnom su odlazile u vrhunske ustanove – i to jedanaest puta više nego u seoska područja. U isto vreme, preko 70 odsto seoskih domova zdravlja poslovalo je sa gubitkom, uprkos povećanim cenama usluga i lekova.
U toku je akcija za izgradnju "novog socijalističkog sela". Projektom je predviđena urbanizaciju sela, kako bi se usporio priliv sezonskih radnika, odnosno seljaka migranata, u velike gradove, kao i razvoj školstva, zdravstva i komunalnih službi. Sudeći po oskudnim informacijama o samoj akciji, teško da se može govoriti o nekim zavidnim rezultatima.
Za to vreme broj radnika migranata popeo se sa 120 na 140 miliona. Ti radnici takođe nemaju zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Ali ih može zadesiti još veća nevolja: mnogoljudni Kanton, u kome ima oko pet miliona radnika migranata, traži da se priliv došljaka strogo ograniči – ne samo zbog teškog smeštaja i iznalaženja posla, nego i zbog porasta kriminala.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 01.01.2007.]
