Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Sep.2016, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je saosećanje u svetu otupelih čula
Jučerašnji dan na jubilarnom 50. Bitefu obeležilo je više događaja: početak rada Međunarodnog kongresa pozorišnih kritičara, dodela nagrade za izuzetan doprinos pozorišnoj kritici i umetnosti, početak Bitef polifonije i dve predstave iz glavnog programa.
U Ateljeu 212 gledali smo kamernu predstavu pozorišta Šaubine iz Berlina Saosećanje. Povest o mašinkama ( u duhu našeg jezika: istorija mitraljeza), koju kao autor i reditelj potpisuje Milo Rau, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << a u kojoj igraju tamnoputa Ruanđanka i državljanka Belgije Konsolet Siperius i švajcarska plavuša Ursina Lardi. U Reči selektora, povodom ove predstave čitamo: „Reč je o uzbudljivom, pseudodokumentarnom pozorištu u kojem se, u ambijentu opšteg raspada ili otpada zapadne civilizacije, suočavaju i prožimaju dve ispovedno-fiktivne perspektive o genocidima u Africi...“ Sa izbegličke krize koja zapljuskuje Evropu u poslednje dve godine, predstava pomera fokus na jedan od njenih uzroka – zločine u građanskim ratovima u centralnoj Africi, bez reči o ratnoj gunguli na Bliskom i Srednjem istoku.
Teatarsko-istraživački tim Mila Raua uputio se ka političkim/ratnim žarištima: mediteransko-balkanskoj ruti izbeglica sa Bliskog istoka i poprištima građanskog rata u Ruandi, ili, preciznije, izbegličkim kampovima u Kongu. Obe glumice, akterke stvarnih događaja imaju svoj monolog: Konsolet Siperius na početku i kraju, a Ursina Lardi u središnjem/dužem delu predstave. Na izbor teme Rau se osvrće pomalo ironično: „U devedesetim na sceni je bilo sve o beskućnicima. Zatim su došle ugrožene životinje i invalidi. Sada to nije in. To je aut! Da biste bili in, morate imatiizbeglice na sceni!“
Konsolet Siperius rođena je u Burundiju pod drugim imenom. Kada je imala 4 godine njeni roditelji su ubijeni u građanskom ratu između bandi zavađenih plemena Hutu i Tutsi. Ime koje sada nosi dao joj je beli belgijski par koji ju je izabrao između hiljada dece bez roditelja sa spiska za usvojenje, sa kojih se moglo birati kao sa Ikeinih kataloga robe široke potrošnje. U Belgiji je odrasla, stekla solidno obrazovanje i postala glumica. Živi u Brislu. Igra zahtevne uloge: od Sofoklove Ifigenije, do Šekspirove Julije. U Ruandu se nikad nije vratila.
Često se kaže da je „put u pakao popločan dobrim namerama“, ili „daleko od očiju, daleko od srca“. Priča koju slušamo nije priča o mašinkama i mitraljezima, ali je gotovo sve vreme prati njihovo štektanje, koje publika ne čuje, ali ga je savršeno svesna, ili ga nosi u svojoj podsvesti. Komad je utemeljen na saosećanju i humanosti, na njihovom prisustvu ili nedostatku, na dinamici između jednog i drugog, koja počinje da vri u mladalačkom entuzijazmu dece iz dobrostojećih porodica, kombinovanom sa pragmatskim interesom što boljeg CV-a, kojim je obuzeto „belo“ zapadno građanstvo. Ponukana takvim motivom, mlada Ursina Lardi pridružila se humanitarnoj organizaciji „Učitelji u sukobu“ sa misijom da podučavaju Hutu izbeglice koji su pred genocidom u Ruandi izbegli u susedni Kongo. U hotelskoj sobi štitila se glasnom Betovenovom Sedmom simfonijom od jutarnjeg agresivnog ptičjeg cvrkuta, noćnog kreketa žaba na obali jezera koje je bilo „ baruština prepuna nafte, starudije i leševa u raspadanju“ , „jauka i krikova“ ljudi, žena i dece u smrtnom času ili neposredno pre njega. Tek kada je po drugi put došla u Kongo, nakon što se „ratna sreća“ osmehnula dotadašnjim žrtvama, Ursina je postala svesna paradoksa svog humanitarnog rada. „Žrtve genocida“, čast izuzecima, koljači i zlikovci, koje su humanitarci tretirali kao nevine jaganjce izbegle vučjim čeljustima, koji su u izbegličkim logorima sebi našli „debelu ladovinu“, sada su postali generali ovenčani slavom, nadobudni biznismeni bez trunke stida i osećanja prema „raji“ u čijem životu na ivici opstanka se ništa bitno nije promenilo: „jednom siromah, doveka siromah“. Mlad čovek, kojeg je za 980 dolara spasla sigurne smrti, jedva ju je prepoznao; „zaboravio“ je da mu je pružila ruku spasa, a kad se konačno „setio“, omalovažio je sumu za koju je otkupljen, tvrdeći da je reč o pišljivih 50 dolara.
Humanitarci leče rane i „iskorenjuju“ seme zla koje su, u dobroj meri, posejale njihove vlade i „biznismeni“ nezasiti novca stečenog znojem i krvlju drugih ljudi. Njihovi dojučerašnji štićenici više ih ne poznaju, ili ih preziru, tretirajući ih kao „strane plaćenike“ i produženu ruku tuđih ideologija. Ursina je to dobro osetila i na balkanskoj ruti, gde su u izbegličkim kolonama preovlađivali mačo-meni, lepi, mladi i zdravi, na čijoj odeći po poslednjoj modi im je često zavidela, koji su govorili strane jezike, uvereni da će, kad dođu u Evropu, završiti univerzitete, naučiti sve o visokom biznisu koji garantuje veliki novac, postati deo svetskog establišmenta, o čemu bi u svojim zemljama porekla mogli samo da sanjaju, dok će običan svet, „kolateralna šteta“ u kasapnici razularenih bandi, „čuvara“ nacionalnog identiteta, „vekovnih ognjišta“ i „lučonoša“ jedine „prave vere“, željnih krvi i mesa, bogatstva i moći.
Dok je lekcija za početnike u toku, dodeljeni tekst akteri govore i pevaju u laganom ritmu i jasno razumljivim engleskim jezikom. Kako saznanje sazreva, a diplomatsko iskustvo gomila, radnja komada se sve više zgušnjava, muzika postaje sve glasnija, a igra sve življa, igrači padaju u trans, venama kola krv, a mozak vri od prejakih emocija. Narativi beskrupulozne moći vlastodržaca i prepredenosti, ali i jalovosti diplomata neprestano se prepliću i smenjuju. Iz polutame njihove zvaničnosti isplivava zaslepljujuća svetlost njihove umešanosti u razne špekulacije. Novi ambasador bi se rado poistovetio sa svojim domaćinom, kojeg je doveo na presto, ali mora da se bori za simpatije i pažnju u „domovini“. Uloge na sceni se menjaju, stvarnost i fikcija se prožimaju. U igri su nemački, engleski, francuski i razni lokalni jezici i dijalekti, čas sa prevođenjem čas bez njega, ali akteri ovog bizarnog kolopleta, iako ne znaju reči, znaju o čemu je reč, nepogrešivo prateći svoje interese. U centru pažnje je bivši logoraš, liberijski diktator Čarls Tejlor, koji je pobedio u „izbornoj trci“ pod sloganom: „He killed my ma, he killed my pa, but I will wote for him!“ (Ubio mi je majku, ubio mi je oca, ali ću glasati za njega!)
Umešan u priče i dela moći i bespomoćnosti, ambasador na kraju gubi kompas i, dok pregovara s mračnim lokalnim „političarima“, bivšim lopovima i ubicama, a sada vojnim liderima i „državnicima“, biva poražen od strane brutalne realnosti nacionalizma i megalomanije, koji istoriju zapadne Afrike vode u sunovrat.
.jpg)
