Izvor: Politika, 09.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srodstvo po nafti
Nazarbajev čezne za ulogom bez tutorstva Rusije i Kine, a Buš ume da razume malog ali bogatog diktatora centralne Azije
Predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev obreo se koncem septembra u poseti Vašingtonu, gde su sjaj i prisnost prijema vladara te daleke stepske zemlje kod Bušovih inspirisali utisak o samitu "familijarnih dinastija", povezanih obostranom strašću prema petroleju. Kazahstan ga ima u izobilju, a Ameriku, kao i Bušove, petrolej nikada nije prestajao da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << interesuje. Tako je i diskretni razgovor Nazarbajeva sa šefovima "Konoko Filipsa", "Ekson Mobila" i "Holibartona", ostajući za javnost duboko iza zavese, samo potvrdio nezaobilaznost epizode s naftom u političkim odnosima Vašingtona i Astane.
U preostalim pojedinostima, kod Buša i Nazarbajeva malo bi se šta još našlo zajedničkog.
Otac predsednika SAD jedan je od prethodnih predsednika SAD. Prvi predak predsednika Kazahstana je samo anonimni kolhoski čobanin, u jednom od sela Čemolgan-Kaskeljenskog rejona Almaatijske oblasti. Ne baš jak oslonac za radnika, a potom i inženjera u železari Kazmetalurgstroj, u oblasti Karagande, koji će u jednom trenutku, napredujući prvo stazom komunističkog funkcionera, najzad postati i šef države.
Zatim, Džordž Buš je, pre nego što je postao predsednik, stekao neko iskustvo i u "biznisu". Bio je vlasnik nekog bejzbol kluba. Nazarbajev, naprotiv – otkrio je izgleda čari "biznisa" tek s funkcijom kazahstanskog prvog (i dosad sve vreme jedinog ) "demokratski izabranog predsednika". Umnogome i uz pomoć te funkcije.
Kćeri i zetovi
Taj "biznis" početak šefa Kazahstana (mada još uvek bela stranica njegove službene biografije) objašnjen je čistom igrom slučaja, kada je u Americi počelo suđenje nekom Džejmsu Gifenu, bankaru, optuženom za podmićivanje, "pranje" novca, prikrivanje prihoda i izbegavanje poreza..., pa je tokom postupka isplivao na površinu i nekakav "tajni račun Nazarbajeva". Doslovno kao procesni nusprodukt. Prema štampi u SAD, reč je o osamdeset miliona dolara, tutnutih šefu Kazahstana iz fondova naftnih kompanija (ovih s kojima se sastao u SAD) "za podmazivanje".
Sada je taj skromno početi "biznis" Nazarbajevljevih već u zamahu. Dariga i Rahat Alijev, muž predsednikove najstarije kćeri, poseduju medije. Gazduju TV kanalima, novinama, radio-stanicama i informativnom agencijom, što prekriva čitav sektor nacionalnog informisanja. Usput poseduju i "nekoliko drugorazrednih banaka".
Predsednikov drugi zet, Timur Kulibajev, oženjen Dinarom, kontroliše naftni sektor, a najmlađa (i još neudata) Alija Nazarbajev isprobava sebe u poslovima s građevinskim kompanijama.
Predsednik zauvek
Dakle, za razliku od Bušovih "s korenom", Nazarbajevljevi su u većoj meri dinastija u nastanku. Decembra 2005. predsednik je "izabran" treći put uzastopno (na osnovu promenjenog ustava), s čak 90 odsto glasova i na rok do 2012. Ali već sada se preduzimaju mere da se, ukoliko Nursultan kojim slučajem iznemogne, Dariga 2013. pojavi kao predsednički kandidat, u interesu "kontinuiteta stabilnosti" Kazahstana.
Nekoliko političkih opozicionara pokušalo je da poremeti taj porodični plan Nazarbajevljevih, ali na svoju štetu. Dogodilo se jedno sudski još nerazjašnjeno ubistvo predsednikovog glavnog političkog rivala, učestale su pritužbe na progon malobrojnih oponenata vlasti... Ipak – u Americi šef Kazahstana je dočekan široko prostrtim crvenim tepihom. Srdačnije nego što je naloženo protokolom. Poseta je trajala pet dana i, uz ostalo, obuhvatila je privatno gostovanje Nazarbajeva na imanju Buša starijeg. A, pozdravljajući gosta, aktuelni predsednik SAD je još primetio kako Nursultan Nazarbajev predstavlja naciju privrženu izgradnji "institucija koje će doprineti procvatu slobode".
Čime se objašnjava srdačnost visokog stepena u odnosima Bele kuće i "dvora u Astani"? Što se Amerike tiče, čak i po cenu oštrih prigovora čitavog jednog hora zabrinutih za ljudska prava u centralnoj Aziji. (Uostalom, i drastično suprotna antipatiji prema Lukašenku, čija isto tako autoritarna vlast bar nema "repove" tajnih računa u bankama.)
Izgleda, novootkrivenim "srodstvom" političkih interesa Bušove administracije i Astane. Nazarbajev čezne za nekom ulogom koja bi ga izvukla iz senke Rusije i Kine. Diktator priželjkuje status "faktora" centralne Azije, a ne trabanta Moskve i Pekinga, s kojima je u Šangajskoj organizaciji.
U Vašingtonu, gde je centralna Azija u središtu pažnje, te ambicije Nazarbajevljeve uočene su kao dobrodošle. Intonira mu se željena muzika, a on sve šire odvrće ventile kazaške nafte i gasa, propuštajući energiju pravcima van monopolske kontrole Moskve. To je zgodan način da se Rusi liše obnovljenog uticaja.
Petar Popović
[objavljeno: 09.10.2006.]
