Izvor: Politika, 28.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spasavanje Luksora i Karnaka
Podzemne vode Nila, soli i pesticidi prete da uruše drevne hramove Egipta
Od našeg stalnog dopisnika
Kairo, avgusta – Kada je ovog proleća Ali Goma, veliki egipatski muftija, izdao fatvu (obavezujuću objavu) o tome da su skulpture protivne islamskom verovanju, mnogim arheolozima i egiptolozima sledila se krv u žilama. Pred očima su se pojavile scene iz marta 2001. godine, kada su talibani u Avganistanu uništili jedinstvene drevne statue Buda. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Za jednu od njih se verovalo da je najveća na svetu.
U Egiptu se nalaze najznačajniji spomenici faraonske civilizacije, a turizam je drugi po značaju izvor prihoda, odmah posle Sueckog kanala. Viši savet antikviteta je odmah reagovao saopštenjem: "Statue su tu da bi mogle da se proučavaju i da bi ljudi upoznali svoje nasleđe. To je egipatsko nacionalno nasleđe. Statue nisu tu zbog molitve i vere."
Podigla se velika prašina i diskusija se otegla. Posebno kada je šeih Jusuf al Karadavi, dekan islamskih studija na Katarskom univerzitetu, požurio da doda kako islam zabranjuje skulpture i trodimenzionalno prikazivanje živih bića i da su stoga statue faraonskog Egipta zabranjene.
Veliki muftija Ali Goma, inače briljantan intelektualac, bio je prinuđen da javnosti unekoliko pojasni stvar. Nije dozvoljeno moliti se statuama, i posebno ih ne bi trebalo držati u kućama, ali njihovo postojanje, samo po sebi, nije "haram" (zlo), rekao je on.
Stručnjaci i arheolozi smatraju da, međutim, najveću opasnost za drevnu civilizaciju ne predstavljaju mogući verski fanatici koji bi zbog pomenute kontroverze naumili da dignu u vazduh jedinstvene spomenike kulture. Polako, ali sigurno, velike hramove i milenijumske zapise na zidovima nagriza niko drugi do Nil – reka kojoj Egipat duguje svoj opstanak i postojanje.
U Luksoru, na jugu 73-milionskog Egipta, nalazi se veličanstveni hram velikog ratnika Ramzesa Drugog. Mnoštvo reljefa na brojnim kolonadama prikazuje čuvenog faraona u njegovim pobedničkim bitkama. Scene su naročito lepo očuvane u delovima koji nisu bili direktno izloženi suncu i gde su predivne boje preživele milenijume. Ali, situacija se menja, upozoravaju eksperti.
Stručnjaci za konzervaciju sa Univerziteta u Čikagu, SAD, već čitav vek fotografišu i kontrolišu ostatke hramova i skulpture u Luksoru, nekadašnjem centru života i vladavine faraonskih dinastija u južnom Egiptu. Oni poseduju više od 40.000 fotografija snimljenih posle 1800. godine, što im omogućava uvid u to šta je zub vremena učinio sa ovim jedinstvenim spomenicima faraonske civilizacije.
Predstavnici Čikaškog univerziteta stacionirani su u Luksoru i idu u svakodnevnu inspekciju. "Kada se pažljivo pogledaju reljefi i boje, može se primetiti da se pojavljuju tragovi vode na zidovima koja se stalno penje sve više i više. Ranije su bili potrebni vekovi, danas to čine godine", kaže direktor ovog projekta dr Rej Džonson.
Upoređujući fotografije stare jedan vek, sa onim što se danas može videti, dr Džonson je rezigniran. "Još samo pre deset godina, kada sam stigao u Luksor, boje na reljefima bile su potpuno jasne. Sada su sasvim nestale", kaže on za mesečnik "Kairo tudej".
Mnogi arheolozi smatraju da će, ako se ništa hitno ne preduzme, neponovljive kolonade hramova u Luksoru i Karnaku biti toliko podlokane podzemnim vodama Nila da će čitava struktura hramova, isklesanih u trošnom peščaniku, biti ugrožena. Može jednostavno da se uruši za nekoliko godina.
"Došlo je do ogromne promene u nivou podzemnih i nadzemnih voda Nila od antičkih vremena. Zahvaljujući samo genijalnosti antičkih arhitekata i građevinaca, ovi hramovi i dalje tu stoje", objašnjava dr Džonson.
Glavni krivci su – felasi, egipatski farmeri koji žive uz obale Nila. Vekovima je Nil plavio i povlačio se. Stizao i do temelja hramova, uvlačeći se u strukturu peščanika, ali se kasnije povlačio, u pesak, bez većih posledica po spomenike. I tako vekovima.
Posle desetogodišnje izgradnje Asuanske brane, završene 1970. godine, prestale su sezonske poplave, a došlo je i do promena u tokovima podzemnih voda. Veliki salinitet, glavni krivac za oštećenja faraonskih stubova, posledica je regulacije toka Nila i sve većeg korišćenja pesticida u poljoprivredi. Voda neumitno nagriza sve faraonske spomenike, ne samo u Luksoru i Karnaku, već čitavom dužinom Nila, sve do njegove delte.
Čuveni Kolosi od Memnona, od kojih je jedan najveći na svetu, isklesan u jednom komadu kamena (visina 20 metara), donedavno su se nalazili usred polja za gajenje šećerne trske. Monumentalni spomenici preživeli su tri hiljade godina, poplave Nila, ratove, Napoleonove osvajače, koji su njihova lica koristili kao metu za vežbe gađanja. A onda se 1989. godine čuveni Kolos počeo naglo da krivi, pa se našao na Uneskovoj listi 100 najugroženijih spomenika na svetu.
Egipatska vlada suočila se sa velikim problemom. Pošto nije uspela da ubedi farmere da promene način navodnjavanja, morala je da ih preseli. Sada su stručnjaci i vlasti na istim mukama u Luksoru, koji entuzijasti Egipatskog saveta za antikvitete žele da pretvore u grad muzej. To ide teško i sporo. Seljaci koji žive od svoje žetve ne žele da menjaju navike, pa arheolozi ne vide drugi izlaz, nego da ih i odatle pomere na drugo mesto i kompenzuju plodnim zemljištem. U suprotnom, svetsko nasleđe drevne faraonske civilizacije nestaće pod naletima podzemnih voda Nila i pesticida.
Lea Vasiljević
[objavljeno: 28.08.2006.]
