Izvor: Vostok.rs, 20.Jan.2011, 14:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Slučaj Gribena“ ili robovi političke korektnosti
20.01.2011. -
„Doživljaji Hakliberi Fina" će postati politički korektni. Dečja knjižica američkog pisca Marka Tvena, popularna u celom svetu, redigovana je „u skladu sa zahtevima vremena". Izlazak u svet obnovljenog izdanja u SAD se očekuje već u februaru. Ali, kod većine poštovalaca poznatog autora, uključujući i njegove sunarodnike, ova vest ne izaziva oduševljenje.
Profesor književnosti iz američke države Alabame, Alan Griben, koji je proučavao >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << „Doživljaje Hakliberi Fina" izbrojao je da se u tekstu Marka Tvena 219 puta pominje politički nekorektna reč „crnac" i svuda ju je zamenio rečju... „rob". Gribenova „logika" je sledeća: predugo su tamnoputi stanovnici SAD bili u statusu robova. Možda su namere urednika bile najplemenitije, ali evo šta nije jasno: knjiga Marka Tvena napisana je 1884. godine, skoro 20 godina posle zvaničog ukidanja ropstva u SAD, koje je zabeleženo u 13. ispravci Ustava. Ispostavlja se da se vreme može okrenuti unazad?
Poznata latinska poslovica glasi: «Verba volant scripta manent». Na srpskom to znači: „ono što je napisano ne može se izbrisati". Međutim, neko briše, u svakom slučaju pokušava. „Slučaj Gribena", avaj, nije pojedinačan u istoriji kulture," tvrdi u intervjuu za „Glas Rusije" poznati ruski pisac Vladislav Otrošenko.
Mislim da je to jedna od apsurdnih pojava savremenog sveta, - kaže Vladislav Otrošenko. – Treba odlučiti šta ima veću vrednost – politička korektnost kao pojava ili remek-dela klasične književnosti. Uzmimo, recimo, dela Dostojevskog. Prilikom objavljivanja u Evropi, a posebno u Poljskoj, moglo bi se pronići u negativne likove Poljaka, koji se u njima često sreću. Iako je sam Dostojevski imao i poljske krvi, - ali to je jedan od paradoksa – Poljaci su kod njega uvek komično neprijatni tipovi. Na primer, u romanu „Braća Karamazovi", kad Dimitrije Karamazov banči, bacajući na vetar očev novac, pored njega se odmah pojavljuje grupica poljskih probisveta. Hajde onda da zabranimo u Evropi „Braću Karamazove"! Da li će od toga istorija ljudskog duha imati koristi? Čini mi se da će izgubiti.
Pod udarima cenzure u ime političke korektnosti, pre svega se nalazi dečja književnost: smatra se da ozloglašenu korektnost u čoveku treba vaspitati od malih nogu. Na primer, 1930-ih godina u Kini je bila zabranjena knjiga klasika engleske dečje književnosti Luisa Kerola „Alisa u zemlji čuda". Navođen je sledeći razlog: „knjiga opisuje životinje kao likove ravnopravne s ljudima", „životinje ne smeju da govore kao ljudi". A evo sasvim svežeg primera: sad su se već u Velikoj Britaniji isto tako jako uvredili zbog „homo sapiensa". Uoči ovog Božića u jednoj od engleskih grofovija promenjeno je ime Medenog čovečuljka – lika iz engleskih dečjih bajki, poput ruskog Kolopka – u bespolnu Medenu personu («Gingerbread Person» umesto «Gingerbread Man»). Šalu na stranu, ali dovedena do maksimuma „politička korektnost", posebno s akcentom na prvoj reči – od sredstva za zaštitu prava može da postane oruđe njegovog gaženja, podseća pisac Vladislav Otrošenko.
Nemam ništa protiv političke korektnosti, smatram da treba da ispoljimo maksimalno poštovanje kad je u pitanju opštenje među narodima. Ali treba imati na umu da postoji svakodnevni život i da postoji život umetnosti, u koji se ne može upadati na grub način. Ovakvi pokušaji ne prestaju. Recimo, sasvim nedavno je u Ukrajini, za vreme predsednika Juščenka „popravljena" Gogoljeva proza: na svim mestima gde je autor klicao: „Rusijo! Rusijo!" upisana je reč „Ukrajina". Smatram da je to prosto zločin, za koji mi se čini da sledi krivična kazna, jer postoje autorska prava! Kad pisac i izdavač zaključuju ugovor, jedna od njegovih tačaka je neprikosnovenost autorskog teksta. Ako izdavač ne jednostavno da skrati, izbaci ili promeni neke reči u tekstu, već ga čak proprati komentarima ili predgovorom koji nije usaglašen s autorom, to je već kršenje prava autora i kažnjava se na određeni način. Dakle, zašto u odnosima svetske zajednice i poslenika umetnosti svih vremena i naroda ovo pravilo ne postoji?
„Ako je delo već izdržalo određenu promenu u toku vremena, ako je postalo klasika, dužni smo da ga prihvatimo onakvim kakvo ono jeste," zaključuje Vladislav Otrošenko.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
.jpg)
