Izvor: Politika, 29.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slepi miš za kraljicu
Iskusni diplomata mora da bude spreman da jede i pije sa entuzijazmom šta god mu se servira Od grandioznih manifestacija do malih, intimnih ručkova i večera, diplomate su uvek koristile hranu i piće da ostvare svoje interese. Ipak, i tu vrebaju opasnosti. Na primer, mesto sedenja. To je jedna od najuzvišenijih diplomatskih veština, tvrdi bivši britanski ambasador u Vašingtonu ser Kristofer Mejer, koji sa još nekoliko takođe bivših britanskih diplomata evocira uspomene u novom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << serijalu na Bi-Bi-Sijevom radiju.
Britanska ambasada u Vašingtonu zaposlila je svojevremeno sekretaricu čiji je zadatak bio da zna sve tračeve – ko je s kim imao afere ili svađe – da bi mogli da ih u skladu s tim rasporede za stolom, seća se Mejer.
Tu je onda i pitanje statusa. Jedan australijski diplomata prevrnuo je tanjir u znak protesta što je smešten uvredljivo daleko od vrha. Ali bio je toliko halapljiv da se predomislio posle prvog jela, priča Lord Karington, koji je u to vreme bio visoki komesar za Australiju.
Čak i pribor za jelo može da napravi probleme. Hju Lungi, britanski prevodilac na ratnim sastancima Vinstona Čerčila sa Staljinom, seća se kako je sovjetski lider bio zbunjen postavljenim escajgom. "Kako vi koristite sve ove alatke?", pitao je, ali je na kraju ipak priznao: "Mi smo primitivni u pristupu hrani. Moramo mnogo da učimo od vas."
Staljin je mogao da uči od Britanaca i kako se uzdiže nacionalna kuhinja. Čak i u Parizu, velikoj kulinarskoj prestonici, britanska ambasada je imala tajno oružje – francuskog kuvara veštog za pudinge i pite.
Najuvežbaniji diplomatski sladokusac mora da bude spreman da jede sa entuzijazmom šta god mu se servira. Majkl Šej, bivši kraljičin sekretar za štampu, seća se kako je ona jela pacova u Južnoj Americi i suvog slepog miša na pacifičkim ostrvima. "Morate da budete ljubazni, jer možda je reč baš o nacionalnom jelu", objašnjava on.
Veterani bliskoistočne diplomatije, poput ser Entonija Eklanda, prisustvovali su ceremoniji sa sve ovčjom glavom na trpezi, gde je počasni gost dobio oko.
"Znate da vam je učinjena čast, i to zna i domaćin, ali to baš nije najukusniji zalogaj koji morate da progutate", kaže on.
Neki zalogaji prosto nisu politički svarljivi. Nekadašnji guverner Hongkonga Kris Peten seća se kako je delegacija Svetskog fonda za zaštitu prirode doputovala u Kinu da se založi za zaštitu retkih vrsta. Na oproštajnom banketu koji je priredila vlada u Pekingu drugo jelo su bile medveđe šape.
Ipak, diplomatama od svega najteže pada piće. Veterani u šali pričaju kako se od njih traži da "žrtvuju jetru za svoju zemlju".
"Inostrane goste su zalivali pićem, tako da su neki od njih, uključujući i našeg ambasadora... prosto padali na sto", priseća se Lungi vremena iz Moskve. Staljin je, međutim, znao da pije vodu umesto votke kako bi ostao dovoljno trezan da iskoristi propuste drugih.
Bilo je perioda kada je britanska diplomatija veoma dobro koristila alkohol. Kada je Kristofer Soums bio ambasador u Parizu, sedamdesetih godina prošlog veka, kupao je ambasadu u šampanjcu, na mrštenje onih koji su smatrali da je diplomatska služba previše rasipna.
Danas je potrošnja mnogo skromnija. Ipak, vlada ima veliki vinski podrum blizu Vajthola sa skoro 40.000 boca. O tome šta će se kome poslužiti odlučuje šef protokola Robert Alegsander. Samo šefovi država dobijaju najbolje berbe. Ostala vina se biraju da bi popravila atmosferu.
Ipak, da li toliko ugađanje ima nekog efekta. Petn sumnja u to i misli da mnogi mešaju spoljnu politiku sa gostoljubivošću prema strancima. Drugi, opet, misle da uspešna večera može da bude osnov dobrog diplomatskog odnosa, kao što je bio slučaj kada je Toni Bler prvi put sreo Džordža Buša.
"Lična hemija ove dvojice odlično se poklapala, a to se videlo na samom početku obroka", kaže Mejer, koji je bio lično prisutan.
J. K.
[objavljeno: 29.10.2006.]
