Izvor: Politika, 09.Jul.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sive zone Mita Romnija
Obamin štab uzeo na nišan inostrane račune republikanskog kandidata
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Da li i šta to krije Mit Romni odbijajući da javnosti stavi na uvid detalje svog ličnog bogatstva (procenjenog na oko 250 miliona dolara) – poreske prijave za više godina i jasan izveštaj o desetak svojih računa u Švajcarskoj, na Bermudama i na Kajmanskim ostrvima, sve poznatim „poreskim rajevima”.
Posle istraživačkog teksta u magazinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Veniti fer” iz pera Nikolasa Šaksona, autora poznate knjige o poreskim rajevima („Ostrva s blagom”), koja se smatra klasikom za ovu oblast, finansijsku istoriju republikanskog kandidata uzeo je na metu i Obamin izborni štab, u seriji reklo bi se sinhronizovanih nastupa na televizijskim mrežama.
Najviše je o tome govorio Robert Gibs, nekadašnji Obamin portparol, a sada glavi savetnik u kampanji za reizbor, koji je na Si-En-Enu poručio da „niko ne zna” da li je Romni možda načinio neki poreski prekršaj držeći novac na stranim računima. I Gibs je svoj napad zasnovao na Šaksonovoj tezi da je teško raščlaniti koliko je para Romni „parkirao” u poreskim rajevima gde zakoni štite tajne bogatih ulagača i po pravilu ih ne otkrivaju poreskim vlastima njihovih zemalja.
„Niko ne zna zašto on ima kompaniju na Bermudama, zašto je nije pomenuo u sedam različitih finansijskih izveštaja i zašto ju je preneo na drugo ime pre nego što je postao guverner Masačusetsa”, pitao je Obamin savetnik, pozivajući republikanskog izazivača svog šefa da obelodani više svojih prijava i time pokaže da li je poštovao američke poreske zakone.
Obamin štab je objavio i novi reklamni spot u kojem poteže istu temu. „Mit Romni govori da tehnički nije prekršio nijedan zakon time što je svoj novac držao u poreskim rajevima. Ali zapitajte se da li je tehničko poštovanje zakona dovoljan standard za nekog ko želi da bude predsednik SAD?”, poručuje se u tom političkom oglasu.
Gibs je nastojao i da problem objasni onima koji se ne razumeju mnogo u suštinu „ofšor” računa, rekavši da je svoju banku izabrao zbog toga što ima bankomat u blizini njegove kuće, dok „Romni ima račun u Švajcarskoj”.
Napadu se pridružila i Debi Vosermen Šulc, predsedavajuća Demokratskog nacionalnog komiteta, glavnog organa predsednikove partije, koja je, gostujući na republikancima naklonjenoj Foks televiziji, izjavila da bi „Amerikanci trebalo da se zapitaju zašto su jednom američkom biznismenu potrebni račun u Švajcarskoj i druge tajanstvene investicije”.
Senator iz Ilinoisa Ričard Darbin je na televiziji Si-Bi-Es ocenio da Romnijevi inostrani računi mogu da znače samo dve stvari: ili na taj način izbegava porez, ili ne veruje u američku ekonomiju. „Račun u Švajcarskoj se otvara ili da sakrijete ono što radite ili zato što verujete da je švajcarski franak jači od američkog dolara.”
U „gađanju” Romnija učestvovao je Martin Omali, demokrata koji je guverner države Merilend (i koji nagoveštava kandidovanje za predsednika 2016), objašnjenjem da se republikanski kandidat otvaranjem računa u Švajcarskoj „kladio protiv Amerike”.
Najzad, Romnijeve finansije i njegovo odbijanje da iznese detalje o tome, bile su tema i popularne kolumne ekonomiste nobelovca Pola Krugmana u „Njujork tajmsu”, naslovljene sa „Sive zone Mita Romnija”. Ona počinje navođenjem primera predsedničkog kandidata koji se takođe zvao Romni, a koji je, kandidujući se, objavio svoju 12-godišnju finansijsku istoriju, objasnivši da podaci samo za jednu godinu mogu da obmanu.
Bio je to Džordž Romni, otac današnjeg predsedničkog kandidata, i to je bilo pre 44 godine. Razliku u načinu na koji su se obogatili otac i sin i kako su o tome upoznali javnost, Krugman uzima kao ilustraciju koliko se u poslednjoj polovini veka promenila i sama Amerika.
Romni stariji je vodio kompaniju „Ameriken motors” koja se bavila kompaktnim automobilima u vreme kada je detroitska „velika trojka” pažnju posvećivala samo onim velikim. Bio je uspešan, što se vidi iz poreskih prijava za 12 uzastopnih godina, u kojima pažnju privlači i podatak da je na svoje zaista velike prihode plaćao porez po prosečnoj stopi od 37 odsto.
Za razliku od oca, sin Romni se nije obogatio pravljenjem nečega što su ljudi želeli da kupe, već prilično misterioznim finansijskim inženjeringom. Kad je na kraju objavio poresku prijavu samo za 2010. i projekciju za 2011, pokazalo se da je porez platio po stopi od samo 15 odsto (zaposleni Amerikanci na svoje zarade plaćaju 35 odsto), pri čemu javnost nije saznala mnogo o njegovim poslovima.
„Izbori se tiču i ličnosti kandidata, a kako on postupa sa svojim novcem sigurno o tome mnogo govori”, konstatuje Krugman, zaključujući da će, ako Romni ne kaže celu istinu o svojim finansijama, biti razloga za sumnje kako krije nešto što može ozbiljno da mu naškodi.
Na ovu kanonadu, Romnijev štab je uzvratio da je on platio „svaki cent” poreza koji mu je bio razrezan, optužujući istovremeno Obamu da na ovaj način želi da izbegne razgovor o ozbiljnim ekonomskim temama današnje Amerike. U javnosti je međutim sa izvesnim iznenađenjem dočekana izjava danas prvog čoveka republikanaca, predsedavajućeg Predstavničkog doma Kongresa Džona Bejnera, da birači u novembru „neće biti zaljubljeni u Romnija”, što se uzima kao dokaz da i među američkim konzervativcima vaskrsavaju sumnje u njegovu „izbornost”.
Milan Mišić
objavljeno: 10.07.2012.
