Izvor: Vostok.rs, 29.Nov.2010, 18:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sistemska kriza Međunarodnog krivičnog suda
29.11.2010. -
Protiv najviših rukovodilaca država savremenog sveta počeo je 23. novembra novi sudski proces iz reda međunarodnih procesa. Ovog puta počelo je suđenje potpredsedniku Demokratske Republike Kongo, Žanu-Pjeru Bembi. Njega terete za ubistva, silovanja i pljačke, koje su izvršili oružani odredi Pokreta za oslobođenje Konga, čiji je lider bio upravo Žan-Pjer Bemba. Naizgled, optužbe su prilično ozbiljne i zavređuju sprovođenje sudskog postupka. Međutim, okolnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << pod kojima su dela i izvršena, sasvim su neobične. Kao prvo, sve optužbe protiv Žana-Pjera Bembe odnose se na radnje, izvršene na teritoriji druge države – Centralnoafričke Republike (CAR). A ti odredi ušli su na tu teritoriju na poziv tadašnjeg predsednika zemlje Ž.F.Patasea. Drugo, razlog za upućivanje takovog poziva bio je pokušaj vojnog prevrata protiv Patasea od strane načelnika Generalštaba F.Bozizea. Važno je naglasiti da je ipak pobedio Bozize, koji je danas i aktuelni predsednik CAR. Glavni problem situacije je taj, što je centralnoafrički sud odlučio da se ne pokreće krivični postupak protiv Bembe, jer tamo odlično shvataju da je glavni začetnik konflikta upravo taj isti Bozize. Ali ne treba skidati odgovornost ni sa Patasea. Međutim, ono što su činili i jedan, i drugi, nije osnov za istragu ni u CAR, niti od strane Međunarodnog krivičnog suda. Prema tome, sa velikom dozom sigurnosti može se pretpostaviti, da je konflikt u CAR tek povod za razračunavanje upravo sa Bembom – rukovodiocem kudikamo bogatije države od Centralnoafričke republike.
S tim u vezi moramo primetiti, da je kršeći princip komplementarnosti Međunarodni krivični sud dopustio prihvatanje i drugih predmeta u vezi sa drugim liderima opozicionih partija i vojnih jedinica Konga. Na primer, suočeni smo sa veoma zanimljivom situacijom: i aktuelne vlasti Konga, i države, koje upravljaju operativnom delatnošću Međunarodnog krivičnog suda, slede svoje sopstvene ciljeve: vlada Demokratske Republike Kongo pokušava da se pomoću Međunarodnog krivičnog suda razračuna sa sopstvenom opozicijom, a Međunarodni krivični sud, opet, i zemlje koje stoje iza tog suda, da osiguraju kontrolu nad prirodnim resursima Konga.
Predmet protiv Žana –Pjera Bembe je po ko zna koji put naglasio sistemsku krizu, u kojoj se nalazi Međunarodni krivični sud, jer je i ovog puta Sud iskazao svoju politiku kršenja sopstvenog Statuta. Radi se o tome, da MKS ne može da zameni sobom nacionalne sudske sisteme, već samo da ih dopunjava. Za sedam godina rada Suda praktično su svi postupci pokrenuti uz kršenje osnovnog principa, na osnovu koga je bilo i moguće postići kompromis o stvaranju tog suda – princip komplementarnosti (tojest, dopunjavanja). Saglasno principu komplementarnosti, Sud može da deluje tek kao dopuna, ali ne i da zameni nacionalne sudove. Izuzetak su samo dva slučaja: kada država ne može (1) ili neće (2) da vrši istragu ili sudsko gonjenje. U prvom procesu Međunarodnog krivičnog suda – procesu protiv T.Lubange, država (Demokratska Republika Kongo) i zaista „nije htela" da ga sudi, ali ne u onom smislu u kome se „ne htenje" poima u Statusu MKS, već upravo zbog prikrivanja prestupnika od odgovornosti. Kongo je jednostavno želeo da se tuđim rukama obračuna sa Lubangom, liderom jedne od političkih partija. I MKS je pristao na to. A potom je pristao da isto učini u Ugandi, Keniji i CAR. Izvršeni su i drugi mnogobrojni prekršaji, uključujući nalog za hapšenje aktuelnog šefa države, korišćenje lažnih svedoka itd. Naročito je izrazito kršenje prava u procesu protiv T.Lubange. U tom procesu najpre je tužilac MKS odbio da sprovede odluku suda da otkrije izvor informacija ne samo optuženom, nego čak i samom sudu. To je posužilo kao osnov za prvi prekid procesa. Međutim, apelaciono veće je ukinulo tu odluku sudskog veća i proces je obnovljen. Potom, već nakon obnavljanja procesa, tužilac Luis Moreno-Okampo je ponovo odbio odluku sudskog veća da otkrije ime nekog „posrednika" od koga je dobijena informacija. Sudsko veće je ponovo obustavilo proces i odredilo oslobađanje optuženog. Slični postupci tužioca MKS su osnov za njegovo suspendovanje sa dužnosti. Prema paragrafu 23 „Pravila o proceduri i dokazima" MKS za to ima dva osnova: „ozbiljan prekršaj" tužioca ili „ozbiljno kršenje obaveza". Pod prvim se podrazumeva ponašanje, koje je „inkopatibilno zvaničnim funkcijama i nanosi, ili verovatno može naneti, ozbiljna šteta valjanom vršenju pravosuđa u Sudu ili valjanom unutrašnjem funkcionisanju Suda", pored ostalog, obelodanjivanjem ili sakrivanjem važnih podataka i okolnosti. Pod drugim se podrazumeva situacija, „kada službeno lice ispolji grubu nemarnost prilikom vršenja svojih obaveza, ili je svesno delovalo uprkos tim obavezama", na primer, kada tužilac „u više navrata i neopravdano zadržava početak razmatranja, sudsku istragu ili pretres u okviru dela ili vršenje sudskih ovlašćenja".(1) Uostalom, postavlja se samo jedno pitanje: da li je samo tužilac zainteresovan za prekid prvog procesa Međunarodnog krivičnog suda? Na prvi pogled može se učiniti, da sud radi valjano, pa čak i smelo. Međutim, to uopšte nije tako. Nedostaje jedan važan detalj: sud nikako ne kažnjava samo tužilaštvo za najgrublje kršenje prava optuženog, koji čami u zatvoru već duže od pet godina. Tužilaštvo je trebalo kazniti još davno. Jer je već prvi svedok optužbe još pre tri godine otvoreno u sali suda priznao, da daje lažnu izjavu, našta ga je primoralo tužilaštvo! Međutim, sud nije reagovao. Po svoj prilici, ponadao se da se sve još može popraviti. I sada ta „smelost" suda ništa ne vredi. Jer sudije su same zainteresovane za obustavljanje procesa (obratimo pažnju: radi se ne o oslobađanju optuženog, već upravo o obustavljanju procesa!), jer su predugo pokrivale prestupe tužilaštva. Na taj način, danas se u Međunarodnom krivičnom sudu vrši pokušaj likvidacije sudskog procesa pod izgovoroim „samolikvidacije" u cilju da sa sebe skine odgovornost za organizovanje lažnog procesa. Ta činjenica ne sme da prođe mimo Skupštine šefova država-članica Statuta MKS, koja treba da, kao minimum, postavi pitanje o smeni Luisa Morena-Okampa sa dužnosti glavnog tužioca.
Uostalom, govoriti o sistemskoj krizi MKS može se jedino u smislu zvanično proklamovanog cilja njegove delatnosti („kažnjavanje glavnih vinovnika izvršenja međunarodnih zločina", „prekid nekažnjivosti", „uspostavljanje najviših standarda međunarodnog krivičnog procesa"). Što se tiče onih realnih ciljeva stvaranja MKS, koji se ne reklamiraju - tojest, stvaranja novog međunarodnog mehanizma za kontrolu nad državama i čitavim kontinentima - taj se cilj realizuje veoma uspešno. Danas je afrički kontinent stavljen pod moćnu kontrolu onih zemalja, koje kontrolišu delatnost MKS. Delatnost MKS dovodi nas do zaključka o tome, da je neophodno uspostaviti rigidniju kontrolu nad sveukupnom delatnošću te institucije u celini, pored ostalog, nad sudijama, kako bi prestalo korišćenje MKS u operacijama skopčanim sa unutarpolitičkom borbom u različitim zemljama sveta i, kao posledica, održavanje lažnih procesa.
_______________________
(1) Pravila procedure i dokaza Međunarodnog krivičnog suda dostupnas u na ruskom jeziku na zvaničnom sajtu Suda na internetu: http://www.icc-cpi.int/NR/rdonlyres/F1E0AC1C-A3F3-4A3C-B9A7-B3E8B115E886/140168/Rules_of_procedure_and_Evidence_Russian.pdf
Aleksandar Mezjajev,
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
