Izvor: Politika, 12.Mar.2011, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Siromasi sa puno para
Šta je pokazalo prvo univerzitetsko istraživanje o tajnim brigama prebogatih
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Magazin „Forbs” je prošle nedelje, kao i svake godine u ovo vreme, objavio svoju pedantno istraženu listu svetskih bogataša, što čini već 25. godinu zaredom. Počelo se doduše s milionerima, ali u međuvremenu, cena ulaznice na ovaj spisak je porasla, kvalifikacija je milijarda dolara.
Spisak je detaljan, metodologija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegovog sastavljanja podrobno objašnjena, brojevi koji opisuju bogatstvo tih 1.210 pojedinaca su takvi da izazivaju vrtoglavicu – sve ukupno, zajedno su bogatiji od ekonomije četvrte ekonomske sile sveta, Nemačke!
Ali u svemu nedostaje jedna dimenzija: nema pomena o tome kako se ti ljudi osećaju, kakvo je značenje bogatstva za njihove svakodnevne živote, da li sa brojem milijardi raste i njihova lična sreća, kako je to kad neko ne mora da brine za ono što je svakodnevna preokupacija najvećeg broja ljudi na svetu: kako platiti račune, doći do predmeta želja, obezbediti sutrašnjicu.
Odgovor na ova i još neka pitanja o radostima i (eventualnim) dilemama bogatstva pokušala je da obezbedi studija Centra za bogatstvo i filantropiju Bostonskog koledža, uz pomoć novca jednog od najpoznatijih svetskih bogataša, Fondacije „Bil i Melinda Gejts”. Njihovo istraživanje sprovedeno je samo u Americi, na veoma direktan način: kroz upitnik u kojem su odgovore o svom prosperitetu, sami ispred svojih kompjuterskih ekrana, davali sami bogataši.
Dobijeno je oko 500 stranica jedinstvene dokumentacije, koju je sociolog Bostonskog koledža Pol Šerviš opisao kao „izuzetan uzorak priznanja, memoara i pravdanja”. Autori studije se doduše ograđuju kako ona, striktno gledano, nije reprezentativna, jer se zasniva samo na odgovorima onih koji su pristali da se anonimno ispovede o svom bogatstvu (odgovorilo je njih 165, koji su u proseku „teški” po 78 miliona dolara, plus dva milijardera).
Priliku da zaviri u nalaze dobio je magazin „Atlantik”, dok će Centar iz Bostona pojedine delove studije u dolazećim mesecima objavljivati „na rate”. Ono što je međutim, posredstvom „Atlantika”, postalo već poznato, dovoljno je zanimljivo da je prošle nedelje – dok je u Vašingtonu još u toku bilo nadvlačenje Obamine vlade sa konzervativnom opozicijom oko kresanja državne potrošnje, a u saveznoj državi Viskonsin republikanski guverner sindikatima uskratio istorijsko pravo na kolektivno pregovaranje – postalo dopunska literatura za razumevanje Amerike.
Istraživanje nije samo potvrdilo kliše iz TV sapunica da „i bogati plaču”, nego i prvi put proverilo maksimu anonimnog cinika da „pare ne mogu da kupe sreću – ali mogu da je iznajme”.
Ukratko, umesto da budu apsolutno zadovoljni, bezbrižni, ispunjeni i slično, američki milioneri i milijarderi su pre „izgubljene duše” koje još nisu sigurne da im ono što su već stekle obezbeđuje spokoj. U proseku, za finansijsku sigurnost, treba im, po sopstvenim procenama, bar još četvrtina više od onoga što već imaju.
Novca, dakle, nikad dovoljno, ali ni više para ne donosi više sreće, postaje na neki način opterećenje. Iako to, iz perspektive onih koji su uvereni da nikad neće postati bogati može da izgleda licemerno, i bogataški status je razlog za brige, strahove i stresove.
Jedan od učesnika u istraživanju, u odgovoru na jedno od ukupno 15 pitanja iz upitnika, kaže da je njegova najveća aspiracija „da voli boga, porodicu i prijatelje”, ali da se neće osećati finansijski sigurnim sve dok na računu ne bude imao milijardu dolara.
Jedan od zaključaka istraživača tim povodom jeste da „ljudski mozak očigledno nema kapacitet da se nosi sa previše novca, a da želi više čak i kad postane očigledno da je bogatstvo pre teret nego zadovoljstvo”.
Drugi je da biti „fantastično bogat” – posebno u slučajevima kada je bogatstvo nasleđeno, a ne zarađeno – ne donosi veću satisfakciju od stanja „umerenog” prosperiteta.
Među osećanjima koje su ovom istraživanju naveli bogati jesu i žalbe da im je bogatstvo uskratilo pravo da se na bilo šta žale, jer strahuju da bi ih okolina zbog toga proglasila neumerenim i nezahvalnim. Smatraju i da im je bogatstvo prepreka da uspostavljaju odnose poverenja i iskrenosti sa drugima. „Pitam se koliko bi ljudi sa kojima se družimo to nastavilo da ne misle da nešto od nas mogu da dobiju”, napisao je jedan bogataš.
Jedan od realizatora ovog istraživanja, psiholog Robert Keni kaže da ekstremno bogatstvo može njegovom posedniku da „oduzme osnovne radosti življenja”. Po njegovim rečima, oni se, između ostalog, ne raduju praznicima zato što svi od njih očekuju da daju ekstremno skupe poklone.
Bogatstvo donosi i porodična iskušenja. „Mi nastojimo da našu decu vaspitamo da budu normalna, da nauče da nešto rade, ali kako da od njih tražimo da, na primer, pokose travu, kad imamo baštovana”, žali se drugi bogataš.
I tako redom: sve u studiji upućuje na dijagnozu koju je davno dao jedan takođe anonimni cinik: „Imati puno para je bedan način da se bude bogat.” Kad su kolači na stolu svaki dan, nestane apetit za kolačima: mogućnost da se sebi stalno ugađa, da se ispunjavaju sve želje, oduzima psihološka zadovoljstva bogatstva: kad luksuz postane nešto normalno, prestaje da bude luksuz.
Siroti bogataši – sa kojima bi se, uprkos njihovim jadima, svi menjali.
Na način kako je to u svoje vreme definisao Pablo Pikaso: „Želeo bih da živim kao siromašan čovek sa puno para.”
Milan Mišić
objavljeno: 13.03.2011
