Izvor: Politika, 27.Jul.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Silovanje – čarobna reč za azil
„Pisci iz senke” smišljaju za imigrantkinje „priče” o seksualnom zlostavljanju u rodnoj zemlji kako bi dobile zeleni karton u SAD
Pre nego što izađu na saslušanje kod sumnjičavog imigracionog službenika, mnoge žene iz Afrike i drugih delova planete dobro uvežbaju kako da svoju životnu dramu u domovini predstave na dirljiv način. Magična reč koja otvara vrata SAD jeste – silovanje.
Da li će dobiti tako željeni papir ili im sledi deportacija u rodnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << grudu, gde ih čeka glad, siromaštvo, nezaposlenost, kriza i, možda, nasilje, to zavisi najviše od toga sa koliko uverljivosti odglumetraumatično iskustvo.
Da je silovanje često izmišljeno radi postizanja cilja, otkriva novinar lista „Njujorker” Suketu Mehta. U detaljno dokumentovanom istraživačkom poduhvatu o snalaženjima ilegalnih stanovnika Njujorka i njihovim peripetijama sa imigracionim vlastima otkrivaju se tajne uspešnih azilanata.
Ova dokumentarna priča je posebno aktuelna zbog sobarice iz Gvineje Nafisatou Dijalo, posle njene uverljivo predstavljene drame sa moćnim Dominik Stros-Kanom u luksuznom hotelu na Menhetnu, gde je, kako je ispričala, bila brutalno silovana. Dijalo je, međutim, još 2003, kada se dokopala Amerike, imigracionim službenicima uverljivo odglumila izmišljenu storiju o seksualnom zlostavljanju kojem je bila podvrgnuta u rodnoj Gvineji. Dobila je status azilanta, a sada priznaje da je radi tog dragocenog papira morala da isfabrikuje čitav događaj da ju je silovala grupa bandita povezana sa policijom u stanici organa reda.
Suketu Mehta, čiji su roditelji i sami stigli na američku obalu brodom bez papira, proučava sudbinu jedne od Afrikanki koju je pratio čak i kad je izašla na crtu – na saslušanje pred jednim od najtvrđih imigracionih službenika u Njujorku. I dobila je papir, pošto je prethodno bila ubedljiva u predstavljanju scene seksualnog zlostavljanja i potonje traume. A sve je to pride dokumentovalabolničkim izveštajem iz svoje neimenovane afričke zemlje. Uz nešto dolara, ili dobru volju bivših sunarodnika, koji se takođe snalaze u Americi, lako je izvodljiva cela operacija.
Najteže je sastaviti scenario silovanja, tako da deluje jezivo a realno. Ne sme ni da liči na već ispričane priče. Mora da ima neku svoju autentičnu notu. Inače će se imigraciona služba dosetiti varke.
Za to su, kako tvrdi „Njujorker”, zaduženi specijalni talenti kojih ima u svakoj etničkoj grupi američkog društvenog konglomerata. U Njujorku, piše Mehta, najpoznatiji „pisac iz senke” za populaciju iz centralne Afrike koja traži azil jeste daroviti čovek iz Ruande, pod imenom Loran.
Mehtina junakinja, koju je nazvao Karolina, potražila je njegovu pomoć kako bi svoju priču „oblikovala” po modelu koji se traži. Novinar je pratio Karolinu i u imigracioni biro gde je ona imala svoju životnu tačku. Službenik je od nje tražio da specifikuje okolnosti oko silovanja. Karolina je, opisuje Mehta, zaista u svojoj zemlji progonjena i ne bi bilo bezbedno da se u nju vrati. Ali ona zna da sav taj teror mora da začini sa jednim ili dva silovanja, jer to „američka služba očekuje”.
Da bi sve bilo kako treba, ona se prijavila i na lečenje od posttraumatskih simptoma u Americi. A kako je znala da odglumi traume?
To je prosto, kaže Karolina. „Od drugih imigranata uzmeš lekove koji su njima prepisani za njihove azilantske traume. Pročitaš uputstvo kakvo je to stanje koje ovaj lek sprečava: drhtavica, naglo znojenje, tikovi, suze... I sve to ponoviš pred azilantskim islednikom.”
Prethodno je imala više proba pred psihijatrima njujorške klinike i uspešno ih prebrodila. Grupne terapije su naročito korisne za vežbu.
Inače, priča Mehta za nezavisni radio En-Pi-Ar, Karolinu su vojnici prebijali u njenoj zemlji, porodica je podržavala opoziciju, upadi u kuću bili su česti, ali nikada nije silovana. Rečeno joj je da mora da ga izmisli.
Za žene iz siromašnih zemalja (naročito iz Gvineje i Konga), ali i globalno, priča o silovanju je jedina koja može da izazove saosećanje. Bar kada je o Americi reč. Siromaštvo, zbog koga su mnogi izloženi i nasilju, nije validan razlog za dobijanje azila.
„Bilo je to jako iscrpno propitivanje, imigracioni službenik je savesno obavio svoj posao, pitao je detalje oko silovanja, a Karolina je, osećajući to, pružila sve detalje koje je ovaj tražio”, kaže Mehta.
Razumevanje za posao službenika u imigracionom birou, takođe je izraženo: jer svaki od njih ima u proseku po 1.200 slučaja godišnje. Pred njim je ogromna odgovornost. Ako podnosioca zahteva za azil vrati u njenu domovinu, ona će sigurno opet biti žrtva torture.
Što se Karoline tiče, nekoliko nedelja posle saslušanja, dobila je azil u SAD. Ona je sada primer pozitivne američke priče. Radi tri posla, plaća redovno poreze, otplaćuje kredite, iznajmljuje manji stan i – podučava nove imigrante iz svoje zemlje kako da ostvari svoj san.
U Americi se oko 50.000 ljudi godišnje prijavi za dobijanje azila. Od njih, manje od polovine ispliva sa pozitivnim pečatom. Od toga samo pet odsto su iz Afrike. Među njima je i Dijalo, Stros-Kanova sobarica. Premda nepismena, ona priču o silovanju ume dobro da ispriča. I to je uradila dva puta. Pitanje je da li je drugi put u Americi zaista bila iskrena.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 28.07.2011.
