Izvor: Politika, 02.Apr.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šest sila u klinču sa Iranom
Pred istek roka nije bilo saglasnosti za postizanje okvirnog dogovora o ograničenju nuklearnog programa Teherana
Rok za postizanje okvirnog dogovora o petnaestogodišnjem ograničenju iranskog nuklearnog programa istekao je u ponoć, a do zaključenja ovog izdanja saglasnosti još nije bilo. Predstavnici Teherana, pet članica Saveta bezbednosti i Nemačke juče su u toku dana mahom izražavali umereni optimizam, ali nisu ukazivali da je došlo do presudnog pomaka u pregovorima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o najspornijim tačkama.
Ni eventualni nastavak razgovora nije nemoguć jer su pregovarači sami sebi zacrtali rok, a dan odluke je već dva puta pomeran od novembra 2013. godine. Iz tabora pojedinih pregovarača juče su stigla i podsećanja da je pravi rok za sklapanje sporazuma, sa svim detaljima, ionako tek prvi jul, pa probijanje i ovog termina za okvirni dogovor ne bi ništa značilo.
Odlaganje duže od nekoliko dana ipak bi možda poremetilo pregovore jer bi američki Kongres uskoro mogao predsedniku Baraku Obami oduzeti moć da sam odluči o prihvatanju sporazuma sa Iranom. Komitet Senata će 14. aprila glasati o predlogu zakona koji bi od Obame zahtevao da predlog sporazuma dostavi Kongresu na potvrdu. U tom telu republikanci imaju većinu i već su najavili da su spremni za uvođenje dodatnih sankcija Iranu ako okvirni sporazum ne bude postignut ove nedelje.
Predlog zakona o kojem će se odlučivati u Senatu potpisali su i predstavnici Obaminih demokrata. Predsednikovom zalaganju za sporazum sa Teheranom, kojem se republikanci već žustro protive, otpor bi mogao samo narasti i u njegovoj partiji ako ni u ovom pregovaračkom roku ne bude mogao da pokaže konkretne rezultate kojima se dokazuje iranska spremnost da popusti. U toj borbi Obama se ne sme osloniti ni na anketu Ej-Bi-Sija i „Vašington posta” prema kojoj je 59 odsto Amerikanaca za zaključivanje sporazuma sa Iranom jer je ta podrška u prethodnim ispitivanjima bila i veća.
Tri ključne tačke u kojima Zapad, Rusija i Kina očekuju da Teheran prihvati njihove uslove jesu brzina kojom bi Iran nastavio da razvija svoje nuklearne pogone nakon prvih deset godina aranžmana, brzina ukidanja sankcija i mehanizam njihovog obnavljanja ako se proceni da je Teheran izigrao sporazum. Iran traži da sve sankcije budu poništene čim potpiše dogovor i da nakon isteka jedne decenije može odmah nastaviti da usavršava svoju nuklearnu tehnologiju. S druge strane pregovaračkog stola u Lozani traži se da restrikcije na razvoj iranskih postrojenja posle prvih deset godina budu postepeno povlačene, kao što bi se i sankcije ukidale u fazama, zavisno od toga koliko bi se Teheran pridržavao dogovorenog. Rusija, prema navodima svetskih medija, podržava i mehanizam potpune obnove sankcija u slučaju iranske neposlušnosti, ali želi da članice Saveta bezbednosti, među kojima je i ona, zadrže pravo veta kada se o tome eventualno bude odlučivalo.
Pozicija Rusije, Kine i Zapada u pregovorima zasniva se na zahtevima koji bi odložili mogućnost da Iran napravi nuklearnu bombu koliko god je moguće. Kako je već pojasnio američki predsednik Barak Obama, sprovođenje sporazuma pod minimalnim uslovima potpuno bi sprečilo takve pokušaje Teherana u prvih deset godina, dok bi posle toga, čak i ako bi se Iran predomislio i požurio da napravi bombu, svet imao barem godinu dana da se za to spremi. Zbog toga se insistira na smanjenju broja centrifuga u nuklearnim postrojenjima koje bi Iran smeo da ostavi operativnim, naročito novih modela supercentrifuga, koje bi ubrzale sklapanje atomskog projektila.
Iranski predsednik Hasan Rohani, koji obećava da će nuklearna postrojenja koristiti isključivo za proizvodnju energije i u medicinske svrhe, ima mnogo razloga da prihvati sporazum. To bi njegovu zemlju, makar postupno, oslobodilo embarga na izvoz nafte i zabrane bankarskih transakcija sa inostranstvom. Zbog nje, između ostalog, Iran ne može da naplati, kako je pisao „Vašington post”, oko 100 milijardi dolara za naftu koju je već prodao. Nafta je davala Iranu polovinu njegovih prihoda, koji su se, prema proceni Međunarodnog monetarnog fonda, zbog sankcija srozali na polovinu čak i pre prošlogodišnjeg drastičnog pada cene tog energenta.
Toliki gubitak, uz izolaciju od međunarodnog bankarskog sistema, podigao je inflaciju u Iranu za više od 40 odsto, zbog čega su cene osnovnih namirnica podivljale. Privreda je 2012. godine, kada su uvedene sankcije nakon otkrića tajnog nuklearnog programa Teherana, pala za sedam procenata, a naredne godine za još dva odsto. Stranih investicija nema, a nezaposlenost je velika.
U 2014, međutim, iranska privreda je počela da se oporavlja a inflacija da pada. Ali, to nije dovoljno da bi potpuno učvrstilo poziciju Rohanija, koji je izabran kao reformski predsednik i suočava se sa snažnom opozicijom konzervativnih elemenata u društvu. Povlačenjem embarga Iran bi, prema procenama stručnjaka, mogao trostruko povećati izvoz nafte u narednoj godini i po, a o ostalim blagodetima ukidanja sankcija da se i ne govori.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 02.04.2015.
