Izvor: Deutsche Welle, 25.Jul.2016, 12:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Seciranje „Zelenog brežuljka“

Rihard Vagner je 1876. lično pozvao na prvi Bajrojtski festival. Danas u mestašce Bajrojt stižu ljubitelji klasike iz čitavog sveta, ali o oni koji žele da budu deo spektakla. Evo detalja manje poznatih široj publici.

Tradicija

Bajrojtski festival ima najdužu tradiciju u Nemačkoj. Ove godine se otvara 105. sezona. Rihard Vagner je 1876. ustanovio festival. Izvodi se deset opera koje je sam Vagner smatrao za prikladne. Pozorište u kojem se izvode napravljeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << je po njegovom nacrtu. Mada je taj okvir nepromenljiv, tokom istorije festivala nastali su mnogi sveži impulsi za nemački operski život.

Zvuk

Drvo dominira unutrašnjošću zdanja. Stubovi, bina, neudobna sedišta, sve je u drvetu. Ukupan efekat je opisan rečenicom „kao da sediš usred jednog muzičkog instrumenta“. Zvuk orkestra se jednom blendom reflektuje na binu, meša se sa glasovima izvođača da bi ta mešavina doprla do publike. Ta mešavina postoji samo u Bajrojtu, pa je poseban doživljaj Vagnera slušati na samom „izvoru“.

Neuspeh i uspeh

Po sezoni se proda 60.000 ulaznica. Na kartu se zna čekati i po nekoliko godina. To nije uvek bilo tako. Prvi festival 1876. bio je finansijski fijasko. Razočarani Vagner je svoj festival nazvao „hirom jedne lude“ . Drugi po redu festival 1882. sa 16 izvođenja „Parsifala“ bio je pravi trijumf. Vagner je umro godinu dana posle toga. Njegova udovica Kozima pokušala je tri godine posle toga da oživi festivala inscenirajući „Tristana i Izoldu“ – pred skoro praznom salom. Za jednu predstavu je prodato svega 12 ulaznica. Festival se nije održavao za vreme Prvog svetskog rata. Vagnerovi naslednici su osiromašili u godinama posle rata. U Trećem Rajhu je Adolf Hitler, prijatelj i poštovalac porodice Vagner, finansirao novo postavljanje na binu Vagnerovih komada. Posle Drugog svetskog rata to je pokroviteljstvo skoro dovelo do gašenja festivala. Unucima Riharda Vagnera Volfgangu i Vilandu pošlo je ipak za rukom da obnove festival 1951.

1938: Hitler na festivalu sa Vinifrid i Vilandom Vagner

Porodica Vagner

Vagnerova udovica Kozima je nasledila muža na mestu direktora festivala. Nasledio ju je njen sin Zigfrid. Oboje su umrli godine 1930. Zigfridova udovica Vinfrid je stolovala u Bajrojtu do kraja Drugog svetskog rata. Šest godina kasnije, unuci Riharda Vagnera, Volfgang i Viland, preuzeli su u dvojcu rukovođenje festivalom. Posle Vilandove smrti 1966. Volfgang je ostao na čelu festivala preko pola veka – sve do 2008. Nasledile su ga njegove kćerke Eva i Katarina koja je od 2016 jedina direktorka festivala. Ta hronika izgleda harmonično, ali u stvarnosti je borba za Vagnerovo nasleđe bila žestoka i izazivala je velike svađe u porodici, o čemu su pisane i knjige.

Nacisti

Adolf Hitler je u mladosti išao na Vagnerove opere kad god mu se ukazala prilika. Istoričarka Brigite Haman je napisala knjigu „Hitlerov Bajrojt“ u kojoj je opisala kobnu povezanost Firera i Festivala. Ostalo je zabeleženo da su se tada organizovala posebna izvođenja Vagnerovih opera za ranjene nemačke vojnike, uz apsurdno očekivanje da bi oni od te muzike mogli ozdraviti. Ponešto je ostalo tajna. Na primer, prepiska između Vinfrida Vagnera i Adolfa Hitlera još uvek nije kritički obrađena i objavljena.

Mediji

Sredstva masovne komunikacije su doprinela popularnosti Festivala. Radio prenos opera iz Bajrojta organizovan je već dvadesetih godina prošlog veka. Pedesetih godina Prvi program nemačke radio-televizije (ARD) prenosi uživo iz Bajrojta i ton stavlja na raspolaganje radio-stanicama širom sveta. Video zapisi proba se mogu nabaviti u muzičkim prodavnicama. Aktuelni trend ide ka prenosima uživo u bioskopskim dvoranama, ali i na televiziji i internetu.

Bajrojt je jedno od retkih mesta gde se kancelarka ne pokazuje u pantalonama i sakou

Poznati gosti

Mesto na kojem se nalazi Vagnerovo pozorište zove se „Zeleni brežuljak“. Tamo su u publici uvek i poznati gosti. U publici su bili bivši predsednik Nemačke Rihard fon Vajceker kao i aktuelni predsednik Gauk, bivši predsednik Sovjetskog saveza Mihail Gorbačov, naravno i nemačka kancelarka Angela Merkel, sa kojom organizatori računaju i ove godine. Zbog drugih obaveza ona neće biti na otvaranju, ali će kasnije doći da sa svojim suprugom Joahimom Zauerom uživa u Vagnerovoj muzici. Ove godine neće biti ni crvenog tepiha ni državnog prijema iz poštovanja prema žrtvama napada u Minhenu.

Mere bezbednosti

Bajrojtski festival je hermetički zatvoren za nepozvane. Ponekad to dovodi do smešnih situacija. Svetski poznati tenor Klaus Florijan Fogt izašao je na pauzu izvan pozorišta u svom zelenom kostimu kao Parsifal – i nisu ga pustili da uđe nazad jer nije mogao da pokaže ličnu kartu. A ni direktorka Festivala Katarina Vagner nije mogla da uđe kada je zaboravila ličnu kartu, pa se vratila kući po nju. Na „Zeleni breg“ nije dozvoljen pristup automobilom. Osim toga, 35 osoba koje rade za Festival registrovane su kao sudski kažnjavane, policija je preporučila upravi da ih otpusti. Verovatno je niz napada u nemačkoj i Evropi doveo do preosetljivosti i opreza.

Niče

„Još uvek mislim da ćemo se jednom okupiti u Bajrojtu, ne shvatajući kako smo uopšte mogli izdržati na nekom drugom mestu.“ To je rečenica Fridriha Ničea, koji se prvo kao mlad čovek oduševljavao Vagnerom, da bi ga kao zreo filozof – odbacio kao dekadentnog nihilistu. Pošto se distancirao od teškog duha Vagnerove muzike, Niče je zapisao i čuvenu rečenicu: „Da li je Vagner uopšte čovek? Nije li on pre – jedna bolest?“. Kako god, Bajrojt će za vreme festivala opet biti samo jedno – Vagnerov grad.

Vagnerova statua pred dvoranom koju je sam projektovao

Publikacije

Navodno, o Vagneru su pisali više nego o svim slavnim ličnostima iz istorije čovečanstva – osim o Napoleonu i Isusu. Svake godine se objavljuju nove knjige. Ovaj put će u centru pažnje biti „Istorija Bajrojtskog festivala“ koju je napisao Osvald Georg Bauer. Dvotomno delo ima 1.292 stranica i 1.100 ilustracija. Bauer je dugo bio portparol Festivala, pa verovatno zna to što mnogi ne znaju. Delo je inicirao bivši direktor Festivala Volfgang Vagner, a Bauer je četvrt veka kasnije u šali izjavio da ne bi započeo rad na knjizi da je znao šta ga čeka. Vagnerijanci jedva čekaju da dođu u posed nove publikacije. Drugo zanimljivo delo je manjeg obima, 176 stranica i 200 ilustracija: „Vinfrid – kuća Riharda Vagnera“. Reč je o dvojezičnom nemačko-engleskom izdanju koje su potpisali autori Markus Kizel i Joahim Mildner. Vagnerova nekadašnja kuća a današnji muzej opet je nakon obimne rekonstrukcije otvorena prošle godine. Svi koji nisu bili tamo sada ovom knjigom mogu da zavire kroz prozor u unutrašnjost i u istoriju kuće.

Vagner

Vagner je bio najuticajniji kompozitor u istoriji muzike. Bio je opsednut muzikom. Bio je i socijalista i čovek koji se ulaguje na dvoru. Anarhista i vizionar ali i čovek kojeg su tražili poternicom. Napisao je hiljade i hiljade stranica, spisa, pisama, traktata, koji često sami sebi protivreče. On izaziva obožavanje ili potpuno odbijanje, ali ravnodušnost skoro nikada. Bio je notorni antisemita. I revolucionar opere. Modernim jezikom rečeno, on je znao kako da se umreži i da se proda. Prisilio je svet koji ga isprva nije hteo da ga sasluša. A sada su mu njegovi obožavaoci širom sveta, kao i oni sretnici koji su uspeli da nabave kartu za „Zeleni brežuljak“, zahvalni zbog toga.

Nastavak na Deutsche Welle...