Izvor: Politika, 05.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seče se gde je najtanje
Prinudna tumbanja u američkom načinu života
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, aprila – Na život Everarda Oroska (53) nasrnule su dve opake bolesti: prvo sida pa – „budžetida”, kako neki podrugljivo zovu drastično kresanje javnih fondova, koje je u Americi poprimilo razmere finansijsko-socijalne epidemije. Ova druga, administrativna, napast drastično mu je smanjila mogućnosti u borbi za preživljavanje.
Pošto mu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je smanjena zdravstvena potpora, on sada za lekove koje je, ranije plaćao 400 dolara, mora da izdvaja osam puta više – a nema od čega. Fali mu bar za pet od 15 neophodnih lekova"
On i njemu slični siromašni bolesnici našli su se na udaru vanrednih mera štednje za „ozdravljenje” budžeta Kalifornije, koji kao da se i sam svrstao među „najteže pacijente”. Da bi ublažile njegov deficit od 16 milijardi dolara, vlasti su pribegle „klasičnom antikriznom metodu” – štednji na račun najnemoćnijih.
Ušteda i drama
Guverner, bivši filmski „Terminator”, Arnold Švarceneger ubačen je u tu „mašinu” pa i sam zahteva još žešća „stezanja kaiša”. U tom nastojanju je ispoljio i smisao za povezivanje nepovezivih sudbina – nastavnika i robijaša.
Predložio je, naime, da se zarad budžetske stabilizacije na ulicu izbaci po oko 20.000 prosvetnih radnika i zatvorenika (kojima je ostalo manje od 20 meseci izdržavanja kazne). Nepodnošljivo su breme, ispada, i vaspitači i oni koji su kažnjeni prevaspitavanjem.
Ušteda će, računa se, biti poprilična ako se izuzme mogućna pojedinačna i kolektivna dramatizacija. Specijalista Alison Lorens objašnjava kako su zatvorenici „najskuplji deo pravosudnog sistema” pa da zato treba baš na njima da se „prištedi”, to jest da se oslobađaju. Policajka iz mesta Providens (proviđenje) Tori Lin Hiton se ne slaže. „Budžetski balans ne može da se uspostavlja na račun žrtava kriminala”, poručila je, u zebnji da bi iz zatvora mogao prerano da izađe i njen muž koji je tamo strpan zato što ju je tukao.
„Što se mora, nije teško”, stara je poslovica na koju se pozivaju i zakonodavci dok krešu socijalna davanja u bogatoj Kaliforniji, koja bi, da je nezavisna država, mogla da uđe u Grupu osam svetskih ekonomskih sila. Pitanje je – šta se ne mora? Republikanci u parlamentu, u Sakramentu, blokirali su inicijativu da se naplati porez na nabavku – luksuznih jahti i privatnih aviona, čiji kupci sada dažbine izbegavaju koristeći „rupe u postupku”.
I ovde se, očigledno, seče – tamo gde je najtanje. Kao što u ratu najviše stradaju nedužni, tako su na mirnodopskom kriznom frontu najčešće žrtve – najnemoćniji. Prema istraživanju novinske agencije: borba za uravnotežavanje javnih prihoda i rashoda širom SAD otežaće položaj desetina miliona korisnika zdravstvenih usluga, među kojima su i stotine hiljada siromašne dece, invalida i osoba u poodmaklim godinama. „Stvarno je razočaravajuće da su rezovi najoštriji prema najugroženijima”, ocenila je Ajris Lav iz Centra za budžetske i političke prioritete. Zaljuljan je i ceo poredak vrednosti, konstatuju hroničari, iz pozivanje na rezultate anketa po kojima četiri petine Amerikanaca kaže da sadašnji lideri vode zemlju u pogrešnom pravcu.
Para na paru, patnja na patnju
Ekonomske tegobe su izbile na prvo mesto nacionalnih briga. Ispostavile su se većim i od užasavanja iračkim košmarom, iako su s njim povezane – bar budžetski. Ratni izdaci povećavaju deficite javnih kasa i odvlače novac od socijalnih potreba ka oružanoj potrošnji.
Dok se centralna vlast snalazi tako što se zadužuje – pri čemu vlasnici državnih obveznica sve češće postaju strane, pa i ovde „sumnjive” vlade – rukovodstva većine ovdašnjih 50 saveznih država su lokalnim zakonima obavezna da uspostavljaju budžetski balans. To im, kako konstatuje „Vašington post”, nije lako, pogotovu u izbornoj godini kad „nije preporučljivo povećanje poreza”.
Stoga pribegavaju, kao manje rizičnom pristupku, smanjivanju socijalne brige. Drugim rečima, kao što se kaže „para na paru ide”, tako se može reći i da „patnja na patnju ide”.
Rat u Iraku je, tako, doprineo povećanju prihoda naftnih giganata, ali je poskupljenjem goriva ojadio mase. Kriza na tržištima nekretnina, hipoteka i kredita povećala je broj beskućnika, ali i omogućila moćnim agencijama da do vrednih imanja dođu po bagatelnim cenama"
Stručnjaci se još prepiru oko toga da li je privreda već zapala u recesiju, ali građani na svojoj koži osećanju da je istumban američki način života. Niz potresa ograničio je čak i ovde obožavanu – slobodu seobe, primetio je „Njujork tajms”. U normalnim vremenima, pet miliona Amerikanaca, četiri procenta ukupne radne snage, svake godine promeni mesto boravka. Privuče ih bolji ili samo novi posao (umesto izgubljenog), prijatnija klima, približavanje članova porodice. Ali vreme nije normalno i ti transferi su znatno proređeni.
Sa smanjenjem tog i drugih prometa, a naročito nekretnina, smanjeni su i poreski prihodi, a povećani rashodi ovdašnjih saveznih država. Da bi se izvukle iz nedaća, one se ne libe – originalnosti, koja ipak ne dostiže uravnotežavanje podnošenja nevolja između bogatih i siromašnih. Nisu stigle ni do obolelog Oroska, već tek, bar u kalifornijskom slučaju, do sklada predloženih – brojeva za otpuštanje prosvetara i zatvorenika"
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 06/04/2008.]
