Izvor: Blic, 29.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanje na nestali svet
Sećanje na nestali svet
Novinar Slavoljub Đukić objavio je nedavno još jednu intrigantnu knjigu pod nazivom 'Lovljenje vetra' ili politička ispovest Dobrice Ćosića u ediciji 'Samizdat B 92'. Ovaj ugledni žurnalista, osim po svojim člancima, poznat je čitalačkoj publici po knjigama od kojih su četiri posvećene fenomenu Milošević i njegovoj porodici, što i danas predstavlja najpotpuniji informativni izvor za domaće i strane proučavaoce njihovog životnog puta. 'Lovljenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vetra' je njegov drugi naslov posvećen Dobrici Ćosiću, odnosno štivo u kome je nastojao da selektivno objedini svoju prvu knjigu 'Čovek u svom vremenu' i iscrpne razgovore sa ovim piscem dopunjene Ćosićevim, ali i tuđim dnevničkim beleškama i raznim napisima.
Govoreći o ovoj svojoj knjizi Đukić navodi da je Ćosićev život prepun sudara i pometnji, i da je u srpskoj kuturi i politici teško naći ličnost koja je toliko uvažavana i osporavana.
'U očima javnosti bio je i đilasovac i rankovićevac i praksisovac, čovek sa ‘Galeba’ i titomrzac, nacionalista i Jugosloven, saveznik i protivnik Slobodana Miloševića, ‘otac nacije’ i njen izdajnik. Znate, sa Ćosićem se savremenici mogu slagati i ne slagati, ali niko ne može ostati ravnodušan na njegova gledišta, široke uticaje na savremenu svest srpskog naroda i aktivizam koji se proteže na pola veka najnovije srpske istorije. Nije li to dovoljno objašnjenje zašto sam osetio potrebu da razgovaram sa Ćosićem i da u obliku ove pripovedačke hronike, njegova kazivanja izložim javnosti? I ne bih rekao da je slučajnost što su mnogi pravili paralelu između njega i Slobodana Jovanovića, jer su obojica u ovom veku najviše uticali na nacionalnu svest Srba, u poznim godinama preuzeli državničke dužnosti i obojica bili politički poraženi'.Vi ste poznati kao vrlo kritičan čovek. Do koje mere ste sentimentalni kada je Ćosić u pitanju?
- Sentimentalan sam utoliko što smo u prijateljskim odnosima, ali sam se maksimalno trudio da stvari sagledam krajnje objektivno. Ali, njegova životna, odnosno politička biografija jeste svojevrstan odraz srpske istorije druge polovine XX veka. I nije problem u kritičnosti.
Nego, u čemu?
- U samokritičnosti! Za ovih 50 godina novinarskog rada kontaktirao sam sa mnogim ličnostima, ali nisam sreo čoveka koji tako kritički rasuđuje o sebi da bez ikakve uzdržanosti prizna svoje zablude i grehove. Govorio mi je, a to sam u knjizi zapisao, da je nesreća ljudska u tome što sa godinama i starošću upravo moć samokritičnosti najbrže propada. Jer, tu funkciju obavljaju najfinije moždane ćelije koje najbrže izumiru. U to ga je, kaže, uverio njegov prijatelj Ljubiša Rakić, neurofiziolog, koji je tvrdio da je gubitak kritičnosti prema sebi dokaz najveće velikodušnosti prirode prema ljudskom rodu. Ćosić mu veruje. I ja mu, sa svojim godinama, verujem.
Ćosić je, sudeći po vašoj knjizi, govorio da su danas srpske kafane naše sudnice u kojima se sudi bez prava na apelaciju, a da su istorija i vreme pokazali kako su mnoga njegova uverenja bila zablude...
- Ali je isto tako rekao da se tih zabluda ne stidi i ne brani od njih jer su one, zasnovane težinom i mukom života u Srbiji, dugo njegov život činile smislenim. Dakle, bio je to što je bio i u politici i u literaturi, a čini mi se da posebno svetlo na njegovo postojanje baca podatak da je uoči Drugog svetskog rata podneo molbu da bude primljen za tehničara u vinogradu kralja Aleksandra u Đevđeliji. Uostalom, knjiga se i završava njegovim rečima da svet za koji se borio nije stvoren, svet u kome je živeo nestao je, a u svetu u kom smo danas ostalo mu je tek malo prijatelja. On je, kaže, čovek XX veka, a taj vek je minuo. T. Nježić
