Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Feb.2015, 20:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanje kao preduslov: 70 godina Aušvica
„I pored toga što smo mi robovi lišeni svih prava, poniženi i predati sigurnoj smrti, ostala nam je jedna jedina mogućnost koju moramo, pošto je poslednja, svim snagama braniti: naime, mogućnost odbijanja da im za ono što nam čine damo svoj pristanak.” Primo Levi
Prve koncentracione logore u Nemačkoj izgradio je Krup koncern već 1915. za poljske radnike. Potom su građeni brojni logori internacije i privremeni zatvori za sve deportovane radnike pod prisilom, ratne >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << vojne zarobljenike i političke zatvorenike tokom Prvog svetskog rata i prvih posleratnih godina. U okviru planirane masovne „repatrijacije” tzv. istočnih Jevreja (Ostjuden), uglavnom izbeglica pred pogromima koji su besneli u istočnoj Evropi, osnovani su „koncentracioni logori” u Kotbusu i Stargradu (zapadna Pomeranija). Tu su bili internirani „istočni Jevreji” predviđeni za „repatrijaciju”.
Koncentracioni logori u današnjem značenju u Nemačkoj su osnovani već 1933, neposredno nakon što je NSDAP (Nemačka nacionalsocijalistička radnička partija) 30. januara preuzela vlast 3. marta 1933. u mestu Nora (Nohra) u blizini Vajmara, u kojem su Gete i Šiler za celokupno čovečanstvo proslavili Vajmarsku klasiku. U zgradi vojne škole osnovan je prvi koncentracioni logor Trećeg Rajha.
Danas ništa ne podseća na ovaj istorijski podatak, nema nikakvih obeležja, niti spomen-ploča. Već do kraja te 1933. bilo je osnovano 80 koncentracionih logora namenjenih pre svega protivnicima nacionalsocijalističkog pogleda na svet. Trideset pet hiljada političkih protivnika (socijaldemokrata, komunista, sindikalaca i drugih bez ideologije i organizacije) odvedeno je bez sudskih procesa i presuda u logor. Nekoliko stotina ih je mučki ubijeno. Na osnovu koncepta koji je Teodor Ajke, glavni inspektor svih logora, napravio za Dahau, čiji je inače glavnokomandujući bio, počelo se već od proleća 1933. sa osnivanjem pravih sistema koncentracionih logora. Do leta 1934. stvorena je jedinstvena upravna i kaznena struktura logora. Sistem terora bio je tako normiran da je dozvoljavao svaku vrstu nasilja. Sistem koncentracionih logora bio je koncipiran kao zatvorena struktura, ograđena teritorija na kojoj su ljudi bili potpuno obespravljeni i bezrezervno liferovani vođstvu logora.
Žrtve nemačkih masovnih zločina tokom rata
Grupe žrtava
Broj žrtava
Jevreji
6.000.000
Sovjetski ratni zarobljenici
3.300.000
Roma i Sinti
219.600
Žrtve eutanazije
250.000
Civili koji nisu Jevreji, logoraši, prisilni radnici, deportovani
3.340.000
Zbir
13.109.600
“RACIJA NA NERADNIKE”: Posle uspešne likvidacije političkih protivnika, od leta 1935. sistem koncentracionih logora počinje da se upotrebljava kao instrument rasne politike nacionalsocijalizma. Logori postaju prostor za „odlaganje” onih koji su po rasnim i socijalno-darvinističkim osnovama važili kao „štetni” za zdravo narodno telo. Vrhunac rasne prevencije je bila „Racija na neradnike” sprovedena aprila i juna 1938. u kojoj je odvedeno preko 10.000 ljudi u logore, među njima veliki broj Jevreja, Sinti i Roma. Sve više grupa dodavano je na spisak nepoželjnih: Jehovini svedoci, homoseksualci, članovi verskih zajednica. Od 1938. u logor bivaju deportovani politički protivnici nacionalsocijalizma iz Austrije, zatim iz Sudetskih oblasti i Čehoslovačke. Posle novembarskih pogroma 1938. bila je počela da se primenjuje posebna brutalnost prema Jevrejima.
Intenzivne pripreme za rat od 1936. uticale su na restrukturiranje i proširenje sistema koncentracionih logora. Novi logori su planirani strateški, imajući u vidu potrebe za radnom snagom. Tako je izgrađen Zaksenhauzen (1936), Buhenvald (1937), Flosenbirg i Mauthauzen (1938), kao i Ravensbrk (1939). Logori su se koristili kao mesta za besramnu i bezgraničnu eksploataciju. Do početka rata koncentracioni logori su bili čvrsto institucionalizovan instrument političke i rasne represije i bili su spremni za ekonomsko iskorišćavanje ljudskog rada i ljudskog materijala.
Odmah posle početka rata Gestapo započinje sa racijama po okupiranim teritorijama. Posebno u Poljskoj se racija koristila kao veoma uspešan instrument terora i okupacionog nasilja. Broj deportovanih je počeo da prevazilazi kapacitete postojećih logora. Sloveni su važili za ljudski otpad posebne vrste, te su prema tome bili i tretirani. Smrtnost u logorima je iznenada porasla – šanse za preživljavanje su zavisile od porekla i rasne pripadnosti. Od 1939. koncentracioni logori su bili postali i logori za egzekuciju. No, još uvek je ekonomski interes bio jači od rasnih koncepcija – zatvorenici su bili iznajmljivani državnim preduzećima kao što je Folksvagen ili IG-Farben za po 3 rajhsmarke po glavi.
RADIKALIZACIJA RASNE POLITIKE: Posle neuspele strategije blickriga i prepada na Sovjetski Savez u jesen 1942. donosi se odluka da se zatvorenici u koncentracionim logorima iskoriste u proizvodnji naoružanja. Sve više ljudi, pretežno iz istočne Evrope, biva deportovano u logore u cilju podizanja ratne proizvodnje. Samo u prvim mesecima 1943. umrlo je 60.000 od 220.000 zatvorenika od posledica prisilnog rada: iscrpljenosti, gladi i bolesti. Do avgusta 1944. broj registrovanih logoraša, od kojih samo 10% Nemaca, bio se popeo na 524.000. U zimu 1943/44. sistem koncentracionih logora se bio proširio na 1.200 što centralnih i glavnih, što spoljnih i sporednih. Sporedni logori su bili smešteni uglavnom u blizini državnih i privatnih, za rat bitnih proizvodnih punktova. U njima smrt nije bila sporedna, već isto tako sigurna i mučenička, a tretman je bio uglavnom isti kao i u drugim logorima.
Paralelno sa širenjem robovskog rada koncentracioni logori postaju sve bitniji za radikalizovanu rasnu politiku – za ciljano ubijanje bolesnih i hendikepiranih, za sistematsko uništavanje Jevreja, Sinti i Roma. Ubijanje i nasilje u logorima dobija jednu novu dimenziju. Najmanje 50.000 sovjetskih ratnih zarobljenika 1942. biva prebačeno u Koncentracione logore i ubijeno. U drugoj polovini rata u skoro svim logorima sprovođeni su eksperimenti nad zatvorenicima. U logorima Helmno, Belzec, Treblinka, Sobibor, Aušvic, Lubli 1942. je započelo i organizovano ubijanje Jevreja i Sinti i Roma. Vršena je selekcija između onih koji su još sposobni za rad i „ostalih”: deca, stari i slabi, koji su odmah odvođeni u gasne komore. Logori su bili stratišta za milione.
U 1944. i 1945. godini ideja koncentracionih logora dostiže svoj pakleni vrhunac. Broj deportovanih je rastao ogromnom brzinom sa ciljem da se izbriše svaka volja za otpor sistemu koji je gubio rat: od 524.000 logoraša u avgustu 1944, broj raste na 714.000 početkom 1945. Šanse za preživljavanje u logorima dramatično se pogoršava – akcije masovnog uništavanja zatvorenika postaju sve brutalnije što se više bližila saveznička vojska. Spoljni logori se sele prema unutrašnjosti Nemačke, onako kako se i vojska pred Saveznicima povlačila. U monstruoznim „Marševima smrti”, u prepunim vagonima i logorima u kojima nije bilo više nikakve hrane, pod divljačkim pokušajima da se uklone svi tragovi decenijskog sistematskog masovnog zločina, umrla je najmanje trećina zatvorenika.
Broj žrtava Drugog svetskog rata može se samo procenjivati. Statistika je sa jedne strane neumoljiva, ali je sa druge strane neobično važno da se svima koji su još uvek bezimeni bar vrati lik u obliku pomena. Istina je da se sa brojevima žrtava uvek vodila politika, kako svetska, tako i pojedinačno nacionalna. Smatra se da je od 1. septembra 1939. do 2. septembra 1945, kapitulacije Japana, 80 miliona ljudi izgubilo živote. Direktne žrtve rata broje između 50 i 56 miliona.
Tabela užasa (vidi okvir) bazira se na podacima preuzetim iz enciklopedijske publikacije „Nemački Rajh i Drugi svetski rat” Instituta za vojna istraživanja, objavljene 2008. Neutralne države i kolonije nisu uzete u obzir. Podaci žrtava dobijeni su od vlada nabrojanih država. Ova jeziva statistika kao rezultat ima zbir od 65 miliona ljudi, među njima više od polovine civilnih žrtava.
Posebno je broj žrtava Šoa (Holokausta) od 1990. više puta proveravan i diskutovan. Proveravani su i dugo nedostupni izvori sovjetskih i poljskih žrtava. Najverovatniji broj jevrejskih žrtava se kreće oko 6,3 miliona. Istraživački institut Jad Vašem je do 2010. godine dokumentovao imena 4 miliona žrtava Šoa. Za žrtve Porajmosa, žrtve Sinti i Roma, ne postoji ni država, niti institut koji se oseća odgovornim da se njihova imena dokumentuju. Oni su ostali samo nesigurne brojke.
Aušvic je oslobođen 27. januara 1945. godine. Oslobodila ga je Crvena armija. Aušvic stoji kao simbol za sve koncentracione logore. Dan oslobođenja Aušvica proglašen je 1996. za dan pomena žrtvama nacizma.
Ostalo je samo tišina.
U spomen seni onih koji su slučajno preživeli i nama preneli baklju odgovornosti i sećanja. S nadom da nismo poslednje lučonoše.
Žrtve
Država
Vojska
Civili
Zbir
Australija
30.000
30.000
Belgija
10.000
50.000
60.000
Bugarska
32.000
32.000
Republika Kina
3.500.000
10.000.000
13.500.000
Nemačka
5.180.000
1.170.000
6.350.000
Finska
89.000
2700
91.700
Francuska
210.000
150.000
360.000
Grčka
20.000
160.000
180.000
Velika Britanija
270.825
62.000
332.825
Indija
24.338
3.000.000
3.024.338
Italija
240.000
60.000
300.000
Japan
2.060.000
1.700.000
3.760.000
Jugoslavija
740.000
950.000
1.690.000
Kanada
42.042
1.148
43.190
Novi Zeland
10.000
10.000
Holandija
22.000
198.000
220.000
Norveška
7.500
2.500
10.000
Južna Afrika
9.000
9.000
Filipini
100.000
100.000
Poljska
300.000
5.700.000
6.000.000
Rumunija
378.000
378.000
Sovjetski Savez
13.000.000
14.000.000
27.000.000
Čehoslovačka
20.000
70.000
90.000
Mađarska
360.000
590.000
950.000
SAD
407.316
407.316
.jpg)
