Izvor: Vostok.rs, 19.Jan.2011, 00:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanja na oluju
18.01.2011. - Kuvajćani su tehnologijom iskošenih bušotina pumpali naftu iz pograničnih nalazišta Iraka
Persijski zaliv. Već dvadeset godina ovaj naziv jasno se asocira sa ratom. Pre tačno 20 godina ovde je započela borbena operacija multinacionalnih snaga UN protiv Iraka. Pod rukovodstvom SAD, koje su dale naziv tom pohodu Pustinjska oluja.
Vojna operacija u zalivu (uz malu pomoć Amerikanaca pod tim nazivom počeo je da se podrazumeva upravo Persijski zaliv) >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << postala je najpoznatja u savremenoj istoriji. I jedna od najmunjevitijih: započela je 17. januara, a završena već 28. februara 1991. godine. Povod za nju je bio najdobranamerniji: spasavanje Kuvajta od iračke okupacije.
Irak je uveo svoje trupe u Kuvajt još u avgustu 1990. godine. Bagdad je za svoja dejstva takođe našao opravdanje: optužio je Kuvajt za krađu nafte (Amerikanci su naučili Kuvajćane tehnologiji iskošenih bušotina pomoću koje su oni pumpali crno zlato iz pograničnih nalazišta Iraka). UN su pozvale Irak da prekine okupaciju Kuvajta, uvodile sankcije. Bez rezultata. Na kraju je američki plan Pustinjska oluja podržalo 36 zemalja i odobrio SB.
Nećemo navoditi suve cifre statistike, da podsetimo samo na rezultat: iračke trupe su se povukle iz Kuvajta, podnevši osetne gubitke. Istina, postojao je i drugi rezultat, koji za mnoge u to vreme, između ostalog za UN, nije bio još očigledan. Pustinjska oluja je bila prvi akt otvoreno agresivne politike SAD na Bliskom Istoku, istakao je u intervjuu za Glas Rusije ekspert za Istok Vladimir Ahmedov.
Naravno, operacija Pustinjska oluja već sama po sebi treba da bude određeni signal za međunarodnu zajednicu – signal o novoj politici SAD kao supersile. Mada u to vreme to još nije bilo toliko očigledno i otvoreno – kako se ispostavilo u punoj meri 2003. godine u toku akcija SAD na zauzimanju, okupaciji Iraka i držanju svojih oružanih snaga u toj zemlji. Ali u principu već tada je bilo jasno da SAD nameravaju da igraju ključnu ulogu, realizujući u praksi politiku jednopolarnog sveta.
Posle Pustinjske oluje usledila je Nepokolebiva sloboda: 2001. godine Vašington se latio traženja Osame bin Ladena u planinama Avganistana, a ujedno odlučio da donese demokratiju avganistanskom narodu. 2003. godine red je ponovo stigao na Irak: ovog puta Sadama Huseina su bacili u šok i trepet zbog hipotetičnog stvaranja oružja za masovno uništenje. Mada oružje nisu našli, za Huseina sve se završilo žalosno. Ali i ratna mašinerija SAD je posustala, uplevši se u ratne avanture Bele kuće. A za njom i čitava politika Vašingtona u regionu. Razgovori o novoj demokratiji u Iraku i Avganistanu sada prikrivaju istu tu klansku borbu i bedu koje su postojale u tim zemljama pre pojave prosvetitelja sa Zapada. Demokratija i ekonosmki procvat bombama se ne uvode. Znači, i opasnost od izvoza terorista sa teritorija ovih zemalja nimalo nije umanjena.
Izvor: Golos Rossii, foto: © Flicrk.com/mikebitton/cc-by-nc-sa
