Izvor: Politika, 11.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šaroliki savezi
Saradnja ideološki suprotstavljenih stranaka levice i desnice kao uvertira u nove, prevremene izbore
ANALIZA VESTI
Retko je u novijoj političkoj istoriji starog kontinenta sa takvom učestalošću, i žestinom, postavljano pitanje – da li su koalicione vlade, oformljene u nedostatku boljih rešenja, iole prihvatljive kao predstavnice interesa biračke većine.
Naglasak se stavlja na (ne)efikasnost takozvanih velikih koalicija, formiranih od stranaka građanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << levice, centra i, ili umerene desnice.
Upire se prstom na nemačku vladu, koju sačinjavaju konzervativci i socijaldemokrati, pod vođstvom kancelarke Angele Merkel. Istovremeno se, unapred, predskazuje nelagodna politička budućnost Italiji, gde je premijer Romano Prodi najavio promene u koalicionom sastavu njegove šarolike stranačke formacije, uz participaciju demohrišćana.
Spominje se i Beč. Uoči predstojećih, jesenjih izbora, u Austriji je sve izvesnije sklapanje velike koalicije između narodnjaka i socijaldemokrata. Otvoreno je pitanje budućeg mandatara – da li sadašnji kancelar Volfgang Šisel, ili lider građanske levice Alfred Guzenbauer.
– Između oslanjanja na proporciju, proizišlu iz statistički preračunate volje glasačkog tela u mandate, i ostvarenja zacrtanih ciljeva u legislativnoj praksi, zjapi rupa kohabitacije, breme koje u načelu usporava, ako sasvim ne koči razumno rešavanje problema, zabeležio je kolumnista "Frankfurter algemajne cajtunga", bacajući rukavicu u lice tamošnje velike koalicije levice i desnice.
Kupovina vremena
Korak dalje otišao je nemački "Štern", obrazlažući da unutrašnja politika praktično ne postoji: "Vladajuće stranke (SPD i CDU–CSU) kupuju vreme, ne bi li se konsolidovale pred izvesno predstojeće, nove izbore."
O kupovini vremena govori se i u Italiji, gde je premijer Romano Prodi odložio odluku o opstanku vlade za jesen. Suočen čak sedamnaest puta sa izglasavanjem poverenja, u samo nekoliko meseci, bio je primoran da povede pregovore sa demohrišćanima. Na njegovo razočarenje, demohrišćani su uslovili svoj ulazak u izmenjeni sastav vlade istupanjem italijanskih komunista, što bi definitivno bio kraj Prodijeve šarolike koalicije, sačinjene od komunista, socijalista, levih demohrišćana, Vatikanu privrženih demohrišćanima. Konačna odluka o opstanku ili o padu Prodijeve, kaže se ideološki kontroverzne vlade, mogla bi da bude donesena na jesen, kada je predviđeno izglasavanje zakona o budžetu.
"Predsedniku Senata Franku Mariniju preostalo bi samo da podstakne odluku o sprovođenju nekoliko neophodnih reformi, potom da povede Italiju u susret ovim izborima", glase komentari italijanskih medija.
Na početak jeseni gleda se i u Nemačkoj kao na sudbinski period vlade u Berlinu. Ipak, spekulacije o padu kabineta Angele Merkel nisu na dnevnom redu. Ne u trenutku. U centralama dve koalicione stranke preovlađuje stav da bi zajednički trebalo prebroditi aktuelnu socijalno-političku krizu, pri tom konsolidovati redove – pripremajući se za izborno sučeljavanje za nekih godinu dana.
Prednosti referenduma
U prilog rečenom idu izjave najuticajnijih političara Angele Merkel. Generalni sekretar Hrišćansko demokratske unije (CDU) Ronald Pofala apelovao je početkom nedelje na stranačke kolege da neumorno ističu profil (i zasluge) Unije unutar koalicije. A drugi lider te stranke Jirgen Ritgers, ujedno i premijer pokrajine Severna Rajna i Vestfalija, zahtevao je hitno unapređenje socijalnog profila stranke, jer zahtevi vremena ne idu podruku sa velikom koalicijom.
Za razliku od Nemačke, kojom tek po drugi put u posleratnoj istoriji vlada velika koalicija, i od Italije, gde su paktovi među ideološki različitim partnerima neuobičajeni, u Austriji se na eventualno sklapanje velike koalicije ne gleda kao na nužno zlo.
S obzirom na dobra iskustva sa koalicijom vladama levice i desnice u dva duga perioda – prvi put pod vođstvom narodnjaka, od kraja Drugog svetskog rata do 1966. godine, potom pod liderstvom socijaldemokrata od 1986. do 1999. godine – eventualna nova vlada te vrste se ne poistovećuje sa iznuđenim kompromisom. Ipak, ne osporava se pretpostavka da bi austrijska kohabitacija sprečila dinamičniji politički razvoj, u nedostatku kritički nastrojene opozicije. Jedno od predloženih rešenja definisano je uvođenjem referendumskog suodlučivanja o vitalnim zahtevima i problemima zakonodavnog perioda – prema ustaljenoj švajcarskoj praksi.
Miloš Kazimirović
[objavljeno: 11.08.2006.]
