Izvor: Politika, 07.Apr.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šangaj, oličenje sna
Da li će prva generacija Kineza rođenih u vreme proklamovane politike jednog deteta reći zbogom Partiji i okrenuti se „Pradi“ i „ferariju“?
Od našeg specijalnog izveštača
Šangaj – Teško je zamisliti da u ovom gradu nije bilo oblakodera sve do 1980.
Kakva dramatična promena horizonta: sa vidikovca Svetskog finansijskog centra na 474 metra visine posmatram 2.000 zgrada viših od stotinu metara. Najviše na svetu.
Visina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je izgleda urbana mera uspeha. Davno su u Kini građena čuda. Veliki zid. Ili hram Ši Bao Zai na južnoj obali reke Jangce, visine 12 spratova koji i dalje stoji priljubljen uz visoku liticu – bez ijednog eksera.
Pada mi na pamet teorija o cikličnom kretanju istorije Ibn Halduna. Visina je opčinjavala Ameriku početkom 20. veka. Sada se bogatstvo i moć ponovo vraćaju na istok. Šangaj već ima dvostruko više oblakodera nego Njujork.
Neboder do nebodera čija stakla noću blešte u raznobojnim neonskim odsjajima raklama. Svaka velika svetska kompanija, svaki svetski brend koji iole drži do sebe nastanio se ovde. Kina će do 2030. preteći Ameriku i postati najveća ekonomska sila sveta.
Oličenje kineskog sna, Šangaj, za dve decenije je udvostručio svoje stanovništvo na 21 milion. Pet miliona ljudi dnevno ujutru ulazi i uveče napušta „Pariz istoka“.
Poslovno središte Kine je užurbano, pulsira energijom, mada po čuvenoj pešačkoj ulici Nandžing gledam i one koji su tu samo da bi gledali druge. Redovi za metro u špicevima dobijaju astronomske proporcije. Ulice po kojima su se pre 20 godina tiskali biciklisti, danas su zakrčene automobilima.
„Svakog dana u Šangaju se registruje oko hiljadu novih automobila“, kaže ponosno lađar dok sa mora, krstareći lukom, posmatram zmijolike kolone vozila na kopnu.
Međunarodna agencija za energiju predviđa da će se do 2030. broj automobila u Kini usedmostručiti – 140 kola na 1.000 stanovnika. Podatak da će to biti oko pet puta manje nego po Evropi samo nagoveštava da je zemlja tek na početku putovanja.
Put je više nego ambiciozan, ali i neizvestan. Teško da u Kini postoji drugi grad u kome je pitanje izazovnije: da li će prva generacija Kineza rođenih u vreme proklamovane politike jednog deteta reći zbogom Partiji i okrenuti se „Pradi“ i „ferariju“?
Ova „Barberi-Vivijen Vestvud-Kartije“ generacija samo je još jedna od potvrda dokle je, i koliko brzo, Kina stigla u svom usponu na mesto druge ekonomije sveta. Od seoskog do urbanog, od siromaštva da dizajniranog kašmira samo u deceniju-dve. Oni su pobednici.
Šangajem dominiraju „bao fa hu“ – eksplozivno bogati. Pokazuju mi mladića čiji otac poseduje više hotela i „oko 2.000 stanova“! Pričaju o drugom pripadniku prve elite bogatih, nekom ko proizvodi samo sićušnu komponentu za „Šarpov“ mobilni telefon. Dovoljno da vlasnik za učlanjenje u ovdašnji prestižni golf klub plati godišnju članarinu od 180.000 dolara. I sve to za manje od deset godina.
Novac, novac, novac.
Nezadrživi ekonomski rast neumitno je doneo socijalne razlike koje nije lako uskladiti sa decenijama učenja o socijalističkom egalitarizmu. Pritisnut bogatstvom, Šangaj je mesto koje odmah asocira na neporavnate kontraste najmnogoljudnije zemlje sveta.
Nedavno zasedanje Narodne skupštine poslužilo je kao prilika za kritike Kineza na račun luksuzne odeće i galanterije koje nose neki od njihovih narodnih poslanika.
„Da li ti poslanici zaista predstavljaju narod, da li je naša zemlja zaista postala tako bogata?“, upitao je jedan Kinez na Internetu komentarišući fotografiju Li Sjaolin, ćerke bivšeg premijera Li Penga odevene u komplet „Emilio Puči“ koji košta 1.500 evra.
Ruralna Kina sa svojih 900 miliona ljudi u velikom je kontrastu sa 400 miliona stanovnika urbane Kine koji su učinili da je zemlja već postala treći najveći potrošač luksuzne robe na svetu, a 2015. bi mogla da postane i prvi.
Ljudi u kupovine kod „Luj Vitona“ dolaze sa kesama punim juana. Ništa ne može da ih zadrži. Ni hladan vetar sa reke Huang Pu koja, praveći širok tunel koji ovih dana krči put svežini, saseca grad na dva dela: novi, Pudong, na istoku, i stari, Pući, na zapadu.
Rekom tiho plove turistički brodići, dereglije, tegljači, šlepovi i barke sa ogromnim bimovima sa kojih se projektuju slike „ševroleta“ ili „jaguara“.
Kina je 2003. poslala čoveka u kosmos, ali opšti bum nije ni dotakao udaljena sela i njihovu sirotinju. Savremena tehnologija još se nije spustila u rudnike uglja koji Kinu hrane energijom – po cenu mnogih ljudskih života.
Izuzetan pritisak da se ostvari uspeh u školi i nađe posao uzrokuje da je Kina u svetskom vrhu po broju samoubistava: jedan pokušaj na svaka dva minuta, više od 280.000 izvršenih pre dve godine, najčešći uzrok smrti Kineza između 15 i 35 godina.
Proboj u supermodernost, i iza nje, prepun je kontrasta. Ulične tezge pored butika „Dolče Gabane“. Motocikl „čang jiang“, kineska verzija „be-em-vea“ iz vremena Drugog svetskog rata, u čijoj prikolici sedi devojka zagledana u Aj-Ped. Raskošne hotelske sobe usred zagađenog grada.
No, ekonomski dinamo sve okreće velikom brzinom. Stigli su staklo, metal i neon reklama čija se svetla noću prelamaju po fasadama nobodera. Pudong sa visine gleda Pići, koji je, pribijen uz zemlju, svojom pitoresknom arhitekturom pratio vekove turbulentne istorije. Jedino što ime je zajedničko je kosmpolitizam.
Šangaj je sačuvao neki stare kvartove koji su 1930-ih bili arhetipski simboli egzotike i mistike Orijenta, ostavljajući apsurdne rekonstrukcije izgubljene prošlosti turistima. Drugi delovi grada su jednostavno zbrisani da bi otvorili dragoceni prostor gradnji.
Ima tu i mnogo neodgovorenih pitanja.
Vladajući marksizam spaja se sa učenjem taoizma i konfučijanstva. Jednopartijski sistem izbacio je na Forbsovu listu 95 dolarskih milijardera. Oko 2,7 miliona Kineza su dolarski milioneri.
Arhitekta Ai Veivei – slavljen je kao jedana od tvoraca Ptičjeg gnezda, stadiona-ikone pekinške olimpijade – uhapšen je zbog protesta oko ljudskih prava.
Šangaj, „Grad na moru“ što je u prevodu njegovo ime, je mesto susreta stare i nove Kine. Hrama Bude od žada, Bašte Ju ili starog bazara se jedne strane, TV tornja Orijental što cepa nebo, luksuznih hotela i poslovnih zgrada s druge.
Simbol savremene Kine nezamislive u vreme ideološki rigidne Kulturne revolucije 1966–76. Ne znam ni da li je baš tako zamišljao bivši predsednik Deng Sjaoping kada je pre tri decenije prvi govorio o socijalizmu kineskih karakteristika, kada je proklamovao načelo da nije važno koje je boje mačka – pod uslovom da lovi miševe.
Kina, utisak je, juri promišljeno iako se posle dremljivih vekova mnogi, katkad i bolno, navikavaju na brzinu promena.
Savremenost ne karakteriše samo tehno-fantastika Kineza u svemiru – gore, ili super brzih vozova – dole. Uključuje maksimum širenja ljudske aktivnosti. Ljudi ovde veruju u progres.
Kako i ne bi, gledajući na Pudong. Pre 20 godina tamo su bile močvare. Danas u industrijskoj zoni koja je prva obznanila početak velikog ekonomskog otvaranja Kine ka svetu živi pet miliona ljudi.
Za samo nekoliko decenija grad je doživeo nezamislive promene čija su svedočanstva svuda vidljiva. Šangaj je pre dve godine od Singapura preuzeo titulu najzaposlenije kontejnerske luke sveta. Sav u eksploziji, preuzeo je i poznatog fudbalera Nikolasa Anjelku. Plaćen šest miliona evra po sezoni, igra za ovdašnji klub Šenhua.
Fascinantna transformacija ne prolazi bez trauma, a Šangaj je autentičan svedok uspona – koji ostavlja ožiljke. Nije neobično da je nostalgija za starim Šangajem jedna od čestih tema kineske kinematografije.
Poslednji „udar“ domaćini iz firme „Huavej“ priredili su mi pri odlasku, na putu za aerodrom Pudong. Od centra do terminala stižem za sedam minuta i 20 sekundi. Toliko Maglevu, najbržem vozu na svetu na magnetnoj levitaciji treba da pređe trasu od 30 kilometara! Čudo. Operativna brzina je 431 kilometar na sat, a kažu da bi mogao i mnogo brže.
Pogled nije u stanju da uhvati krajolik, pa izgleda kao da je neko prozirnim želeom premazao stakla. Kina u budućnost hrli brzinom neverovatnom za mastodonta.
Boško Jakšić
objavljeno: 08.04.2012
