Izvor: Vostok.rs, 10.Feb.2013, 20:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
«Sandžamer»: skoro po Klarku
10.02.2013. -
Krajem 2014. godine NASA će lansirati u kosmos veliko «sunčevo jedro». Laki aparat «Sandžamer» biće pričvršćen na gigantski kvadrat od najfinije polimerne folije koja će mu pomoći da se kreće isključivo zahvaljujući pritisku svetlosti. Stručnjake zanima da vide kako će se aparati u kosmosu ponašati bez tradicionalnog motora.
Izgradnju «jedra» NASA je poverila privatnoj firmi iz Kalifornije. U toku prva dva meseca boravka u kosmosu naučnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << će proveriti mogućnosti upravljanja aparatom. Njegove ivice mogu da se iskose menjajući pravac svetlosti koja se reflektuje, dakle i vektore vuče. Posle ispitivanja «sunčevo jedro» će se uputiti ka konačnom odredištu – tački Lagranža L1 (ona se nalazi na liniji između Sunca i Zemlje) i tamo će balansirati koristeći pritisak svetlosti. Ravnoteža u L1nije sigurna. Međutim, upravo tu bi bilo zgodno smestiti sondu za rano upozoravanje na sunčeve eksplozije, koje izazivaju magnetne bure na Zemlji. Za zadržavanje obične sonde u L1 bilo bi potrebno gorivo.
Naziv «Sandžamer» je preuzet iz priče pisca naučne fantastike Artura Klarka o trkama «sunčevih jahti». I to nije prvo «jedro» u kosmosu. Još 1993. godine s orbitalne stanice Mir razapeto je «Znamja-2» - gigantsko sunčevo ogledalo od tanke folije. Proveravano je da li se njime može osvetliti noćni deo Zemlje. Eksperiment je bio uspešan: na Zemlji se na trenutak pojavio odraz sunca dimenzije 5 km. U Rusiji je 2000-ih godina bilo pokušaja za pokretanje «jedra», ali već u svojstvu motora, - kaže vodeći naučni saradnik Instituta za kosmička istraživanja RAN Natan Ejsmont.
- Aparat je pravila NVO «Lavočkin», trebalo je da bude lansiran s podmornice. Tako se kod nas proveravaju balističke rakete. Bilo je predloženo da se ovo lansiranje iskoristi u naučne svrhe. Međutim, balistička raketa u čistom vidu ne odgovara toj nameni. Snabdevena je dodatnom stopom, prilikom lansiranja druga stopa je zatajila. Satelit s «jedrom» nije izašao u orbitu.
Eksperimente na Zemljinoj orbiti s «jedrima» vršila je i NASA – s aparatima NanoSail-D i NanoSail-D2. Međutim, najbolja pokretna svojstva jedra pokazao je samo japanski aparat IKAROS koji je 2010. godine startovao u pravcu Venere. Zahvaljujući svetlosti, on je za pola godine ubrzao kretanje do 100 metara u sekundi.
Kad naučnici budu stekli bolji uvid u to kako se u kosmosu ponašaju «sunčeva jedra» moći će da se razmišlja o budućim misijama. Osim naučnih sondi, to može biti kočenje i spuštanje iz Zemljine orbite starih satelita i drugog smeća. Primamljivo je korišćenje aparata koji stoji iznad Južnog pola u ulozi retranslatora radiosignala – obični sateliti za vezu pol skoro ne «vide». Verovatan je takođe i let na Mars, kaže dopisni član Ruske akademije za kosmonautiku Jurij Karaš.
- Za kretanje prema Marsu treba razapeti jedro od 10-15 fudbalskih igrališta. To će biti ogromna konstrukcija i njome je teško upravljati, a da ne govorimo o tome da nije baš jednostavno sklopiti je u kosmosu. Zato je ideja lepa, ali za njenu praktičnu realizaciju u velikim razmerama treba još inženjerski i konstruktivno dorasti.
Po rečima stručnjaka, «svetlosna» vuča od svega 1 gram, koliku ima «Sandžamer» nije tako mala. Ovakvom snagom mogu se obavljati isti manevri kao i s običnim raketnim motorima, samo za znatno duže vreme. Takođe treba imati u vidu da s udaljavanjem od Sunca pritisak svetlosti naglo opada: kod Jupitera će vuča ovog istog jedra biti 100 puta manja nego na orbiti oko Zemlje. Zato će se putovanje prema dalekim krajevima Sunčevog sistema s takvim «motorom» otegnuti.
Boris Pavliščev,
Izvor: Glas Rusije, foto: EPA
