Izvor: Politika, 22.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samit visokog rizika
Briselski skup lidera evropske familije pod teškom senkom velikih sporenja oko ustavnog oblikovanja i sudbine Evropske unije
Žitelji evropske familije znaće kasno večeras ili tek sutra u zoru u kakvoj će zajednici nastaviti da žive: u nekoj vrsti labavog federalno-konfederalnog saveza ili uniji "sa više brzina".
O tome će odlučivati (i) ovoga puta lideri Evropske unije, u iznuđenoj situaciji, koju su izdramatizovala dva nacionalna referendumska "ne" prvom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evropskom ustavu 2005, francuski i holandski.
Od tada se Unija našla u blokadi i gotovo haotičnoj pravnoj i političkoj situaciji: uprkos činjenici da je osamnaest država već ratifikovalo ustavni dokument, sve je, najednom, vraćeno gotovo na početak i ušlo u totalnu neizvesnost, koja aktuelni skup lidera EU, koji je počeo juče u Briselu, na kraju nemačkog predsedavanja, pretvara u samit visokog rizika.
Od njegovih odluka zavisi razrešenje one dileme s početka ovog teksta, iako liderima ostaje i treća mogućnost, da izbegnu izjašnjavanje u reskim koordinatama "ili – ili" i "spas" pronađu u inerciji, koja samo odlaže problem, ali ništa ne rešava.
Teško iskušenje
Kancelarka Angela Merkel, kojoj je ovo dosad najteži spoljnopolitički izazov, ustavnu deblokadu odredila je kao strateški i najvažniji cilj nemačkog polugodišnjeg mandata koji se upravo završava. Od prvog jula "štafetu" preuzimaju Portugalci.
Iz Berlina su poslednjih dana, u pravoj diplomatskoj groznici, dramatično upozoravali na gotovo fatalne posledice eventualnog fijaska u Briselu. U poslednji čas su ublažili "katastrofičan" ton: ako ne dođe do saglasnosti oko ustavnog sporazuma – već se odustalo od pojma "ustav" – neće biti propast sveta. Unija će nastaviti da funkcioniše, ali najverovatnije po principu "dve ili više brzina", sa jezgrom u kojem će se naći države koje su spremne na još dublju integraciju i dodatno prenošenje nacionalnog suvereniteta na evropsku ravan, i one koje su zazorljive prema svemu što bi moglo da vodi ka stvaranju evropske "superdržave".
Nemačka zamisao, i ambicija, jeste da se od praktično propalog ustava spase što se spasti može i unese u novi ustavni sporazum koji bi, u narednih šest meseci, sročili predstavnici vlada dvadeset sedam država u nekoj vrsti međuvladine pregovaračke konferencije.
U pitanju je bitka s vremenom: novi sporazum, koji bi trebalo da omogući efikasno funkcionisanje glomaznog – dvadeset sedam država i često različitih interesa – mehanizma, trebalo bi da bude ozvaničen do evropskih parlamentarnih izbora 2009.
Izlaz iz gotovo neizbežne paralize viđen je u promeni sistema odlučivanja i uvođenje, gde god se može, većinskog izjašnjavanja umesto obavezne jednoglasnosti.
I za usvajanje takvog sporazuma, koji bi bio lišen onih visokih početnih ustavnih ambicija, potrebna je, međutim, jednoglasnost, do koje je, kako stvari trenutno stoje, teško doći. Poslovično veliki optimista, premijer Luksemburga sa najdužim stažom u toj fotelji među sadašnjim liderima, Žan Klod Junker procenjuje da su šanse da samit uspe i propadne jednake – 50 prema 50.
Poljacima su princip "duple većine" i određivanje "težine glasova" za svaku članicu unije ponaosob trn u oku. Uvereni su da to favorizuje veće članice familije i obezbeđuje prevlast onoj najmnogoljudnijoj, Nemačkoj. Princip duple većine propisuje da je neka odluka doneta ako se za nju izjasni većina od 55 odsto država koja, s druge strane, "pokriva" 65 posto ukupnog stanovništva Unije. Novi ugovor, uz to, predviđa da bi Nemačka, s obzirom na broj stanovnika, imala 17,5 odsto glasova, a Poljska osam.
Španska kontra Britancima
Nisu, naime, samo do poslednjeg časa nepopustljivi Poljaci, koji prete upotrebom veta ako se ne odustane od principa "duple većine" u odlučivanju. Taj princip, međutim, podržavaju gotovo svi ostali – Česi imaju zamerke, ali ne prete vetom – pa je već spomenuti premijer Luksemburga zapretio da će uložiti veto protiv eventualnog korigovanja ovog principa.
Svaka radikalnija intervencija u ono oko čega je jednom postignuta saglasnost, izaziva, tako, nova varničenja. Britanci su, na primer, protiv uvođenje institucije koja bi nosila naziv šefa diplomatije EU sa visokim ovlašćenjima. Španci odmah udaraju "kontru": ako se u tome popusti Englezima – šef diplomatije treba da bude njihov čovek Havijer Solana – oni će vetom sprečiti uvođenje, makar samo na dve godine, predsednika Evropske unije: već se licitira da bi to mogao da bude uskoro "politički penzioner" Toni Bler.
Nemci insistiraju da se u novi sporazum unese čitava lista osnovnih prava i principa koja bi bila obavezujuća za sve. U tome imaju snažnu podršku velikog broja zemalja. Britanci, međutim, neće o tome da čuju. Dopustili bi fakultativno nabrajanje tih principa, ali ne i njihovu obaveznost.
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 22.06.2007.]
