Izvor: Politika, 07.Okt.2013, 09:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Salehard, grad na ledenom kraju sveta

Grad nomada na ruskom Arktiku spada u najpoželjnija mesta za život, uprkos surovoj klimi i odsečenosti od sveta

Duga zima, kratko leto, polarna noć i polarni dan kad sunce peče tako da bole oči, debeli sloj večitog leda – to je Jamal, ruski region na Arktiku, kraj sveta kako mu i samo ime kaže, na jezikustarosedelaca, ugrofinskog naroda Nenci. Ove godine je sneg prerano pao, pa nas je dočekao jak vetar koji je pretio da odnese ne samo lišće, nego i ljude. Izgledalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je kao da nas neko snažano gura  – nije bilo lako održati se na nogama.

„Šta ste očekivali?Ipak ste došli na Arktik”, podsetio nas je Artur Čilingarov, glavni ruski istraživač Arktika.

Povod za naš dolazak u sklopu velike grupe novinara bio je treći međunarodni forum  o Arktiku u kome je učestvovalo više od 700 naučnika i eksperata za ovu oblast. Imali smo, dakle, šta da vidimo i čujemo...

Salehard,  prestonicaJamala, jedini je grad na polarnom krugu i pri tomudaljen od Moskve koliko i Pariz.Osnovali su ga Kozaci krajem šesnaestog veka. Nekada se ovde prodavalo krzno, a danas jegas izvor prihoda. Salehad ne povezuju ni drumovi, ni železnicasa ostalim svetom. Velika sibirska reka Ob je glavna saobraćajnica – leti kaoplovni put, a zimipo njoj vozeMedicinska pomoć stiže s neba.Statističaribeležeoko 1000 letova medicinskih helikoptera godišnje.

Salehard se za poslednjih 10 godina preporodio. Od starog grada sa drvenim kućicama pretvorio se u moderan gard sa višespratnicama okrečenim jarkim bojama – tako stanovnici odmaraju oči od blještave beline snega pod jakim sunčevim zracima. To su danas najsavremenije zgrade u kojima su banke, tržni centri, administracija grada, umetničke škole, fakulteti (nafte i gasa, naravno), aerodrom, hoteli... Salehard je danas jedan od najpoželjnijih gradova za život. Prosečna plata je veća od 2000 evra, pa nema odliva stanovništva.Broj se uvećava i grad sada ima oko 45000 stanovnika.

Veliki problem Jamala je očuvanje malog naroda, starosedeoca Nenaci, koji i danas žive nomadskim životom, baveći se odgajanjem jelena.

Tradicionalna „kuća“ Nenaca je „čum“ – nešto slično indijanskom vigvamu.  Prave ga isključivo žene, od jelenjih koža. Kažu da im je da oblože kostur od drvenih stubova spojenih na vrhu gde ostaje otvor kroz koji izlazi dim odnoseći loše misli, zimi potrebno oko 80 jelenjih koža i oko sat i po. Leti je to jednostavnije – koristi se cirada, pa se posao završava za pola sata.

Nenci se i danas oblače u jelenje kože – muška odeća se zove malica, ženska - jaguška i toliko je topla da mogu slobodno u njoj da spavaju ne snegu, što oni često i čine kad ih mećava zatekne daleko od kuće. Žive u harmoniji sa prirodom, hrane su, uglavnom, mesom jelena i ribe.

Kad smo stigli u pres centar sačekala nas je pozivnica za večeru u jednom čumu koji je danas više turističko mesto, nego nečija prava „kuća“,  ali smo morali da poštujemo sva pravila – na ulazu nas je čekao ugalj koji se puši, a mi smo dim „zahvatali“ rukama kao vodu, i „oprali“ ruke, lice i noge, da bi smo ušli u kuću bez loših misli.

Čum je podeljen na mušku i žensku polovinu i ako neko mora da naruši to pravilo mora da prođe iza, a ne ispred ognjišta, koje je uglavnom, zamenjeno limenim pećima.

Današnji čum se, ipak, razlikuje od tradicionalnog i zato što se u njemu obavezno nalazi generator koji proizvodi struju, televizor,  satelitska antena, mašina za pranje, a mnogi nose sa sobom i kadu!Sve ostalo rade kao njihovi preci!

Ugostili su nas njihovim klasičnim specijalitetima – stroganinom koja  se pravi tako što se sveža riba, ili meso jelena, bez ikakve termičke obrade zamrzne, a iznosi se na sto isečena na tanke, gotovo providne listiće. Poslužili su nas i gulašem od mesa jelena, a večeru smo završili čajem od trava.

Nenci nisu nomadi zbog siromaštva, već je čuvanje tradicije njihov izbor. U Sovjetskom Savezu su im deca školskog uzrasta oduzimana i  smeštana u internate da bi se školovala jer ih roditelji nisu upisivali u škole. Nenci i danas smatraju da se to negativno odrazilo na njihovu malu zajednicu jer se ta deca potom nisu vraćala nomadskom načinu života. Danas je situacija nešto bolja, deca idu u škole, a državni program za očuvanje malih naroda daje rezultate – Nenci, dok su mladi žive po starim običajima, a stanovi dobijeni od države čekaju da odu u penziju i starost provedu u komfornim uslovima.

Ljubinka Milinčić

objavljeno: 07.10.2013

Nastavak na Politika...