Izvor: Politika, 07.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sakašvilijeve uvele ruže
"Na fonu reformi takvih razmera i brzine kakve se poslednjih godina dešavaju u Gruziji, nezadovoljstvo je moguće očekivati sa bilo koje strane. Sem toga, u nekim slučajevima te reforme su bile izuzetno ponižavajuće. U ljudima se nakupilo mnogo jeda", izjavio je ovih dana jedan gruzijski politikolog. Prema rečima drugog analitičara, kada od 3,5 miliona građana jedne države više od polovine preživljava samo zahvaljujući olakšicama namenjenim najsiromašnijim slojevima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stanovništva – bunt je neizbežan.
Upravo su poniženje i bes izveli u nedelju na ulice Tbilisija skoro sto hiljada ljudi. Godine vladavine Mihaila Sakašvilija pretvorile su živote miliona Gruzijaca u pravu noćnu moru. Od rastanka sa bivšom maticom Sovjetskim Savezom 1991. zemlja nikako da se iščupa iz bede, stešnjena između nerazumnih planova Vašingtona da zavlada Kavkazom i odlučnosti Moskve da zadrži svoj ekonomski, politički i vojni uticaj u ovom delu sveta. Iako, zvanično, spada u ekonomije sa brzim rastom (8,8 odsto godišnje), u Gruziji i danas preko 34 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva.
Ali na leđa Sakašvilija navalili su se i drugi problemi. Optužuju ga da diktatorski vodi zemlju, da je umešan u politička ubistva, da je nesposoban da razreši najbolniji problem postsovjetske republike – separatizam – koji, praktično od raspada SSSR-a, drži dve republike – Abhaziju i Južnu Osetiju – izvan domašaja centralne vlasti u Tbilisiju.
Politički protivnici počeli su da niču kao pečurke posle kiše. Nije stoga ni čudno što je nedavna odluka Sakašvilija da redovne parlamentarne izbore sa proleća 2008. pomeri na jesen, kada padaju i izbori za šefa države, upalila upravo onu baklju koja je opoziciji nedostajala da pozove narod na ulice.
Istini za volju, Sakašvili je u celom tom košmaru nemoćan i, reklo bi se, najmanje bitan. Uostalom, on je na čelo države i došao kao potrošna roba, kao produkt "revolucije ruža" koju, faktički, niti je sam vodio, niti je njom rukovodio. U stvari, bio je to, posle srpskog oktobra 2000, još jedan korak zapadnog kapitala ka ušančivanju na prostorima koji su do pada Berlinskog zida živeli životom različitim od "vrednosti zapadne demokratije".
Uloga američkog finansijera Džordža Sorosa u revolucionarnoj smeni Sakašvilijevog prethodnika Ševardnadzea i te kako je bila važna. Njegovi mlađani jurišnici iz Kmare (kopije srpskog Otpora) dobro su odradili posao. Naravno, ne zarad dobrobiti svog naroda nego za račun američkog gazde kojem se na kraju poklonio i sam Sakašvili. Ali, kao što se pokazalo i u drugim slučajevima gde je "demokratija" silom uterana u narod, funkcionalnost sistema pala je na najniže grane. Gruzija je postala zavisnik od finansijske pomoći Vašingtona. Plate za državne službenike, posebno pripadnike vojske, stizale su direktno sa druge strane Atlantika.
Nažalost, ispostavilo se da mlađani Mihail nije u stanju da zemlju vodi čak ni uz ovakvu nesebičnu pomoć. Figurirao je kao demokratski predsednik, a pretvorio se u diktatora. Čak ni poeni koje je zaradio povratkom pobunjene republike Adžarije pod jurisdikciju Tbilisija nisu mu mnogo pomogli.
I, kao što to uvek biva, nezadovoljstvo naroda pretočilo se u podršku drugom čoveku, Irakliju Okruašviliju, bivšem ministru odbrane, koji je uoči bunta na prilično neuobičajen način morao da napusti zemlju. U jučerašnjem obraćanju putem telemosta demonstrantima okupljenim u centru Tbilisija, Okruašvili je Sakašvilija otvoreno optužio za loše vođenje zemlje i korupciju, ali i za organizovanje likvidacija pojedinih uglednih opozicionara.
Sakašvili, za sada, nema odgovor na optužbe. I sam svestan defanzive u koju je upao, krivicu za loše stanje u državi pokušava da prebaci na spoljne činioce, pre svega na Rusiju i ruske oligarhe, koje optužuje za direktnu umešanost u bunt koji se iz Tbilisija sve brže širi ka drugim delovima kavkaske države. Gruzijski predsednik sklon je da svoj neuspeh opravda čak i nerešavanjem kosovskog problema. Naime, kako kaže, ukoliko međunarodna zajednica jednostrano nametne nezavisnost južne srpske pokrajine, Gruzija može da se oprosti i od Abhazije i od Južne Osetije. I tu je, verovatno, sasvim u pravu. Dve pobunjene republike, zajedno sa moldavskim Pridnjestrovljem, već su spremne da adekvatno odgovore na nedogovorno presecanje kosovskog čvora.
Ipak, treba istaći da Sakašvilijeve muke ne proističu iz toga što mu se neko meša u posao, nego zato što finansijerima sopstvenog uspona nije omogućio adekvatnu protivuslugu. Njegov zadatak, pre svega, bio je da obezbedi sigurno okruženje za protok nafte i gasa iz bogatih nalazišta u centralnoj Aziji ka potrošačima na zapadu. U tome nije uspeo. Ne čudi stoga informacija iz SAD prema kojoj administracija u Vašingtonu više nije sklona da ga bezrezervno podržava.
Kao što rekosmo, Sakašvili je, ipak, samo potrošna roba.
[objavljeno: ]
