Izvor: Politika, 05.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sakašvilijeva igra
Gruzijski predsednik mora svojim biračima da odgovori na pitanje: kakvom to on zemljom rukovodi
Predsednik Gruzije Mihail Sakašvili ponovo je na sebe privukao pažnju javnosti. Prvo je pre desetak dana njegova policija po kratkom postupku pohapsila najviđenije opozicione lidere, da bi se pre neki dan sa lisicama na rukama obrela i četiri ruska oficira optužena za špijunažu. U oba slučaja sam Sakašvili je bio van domovine, podalje od događaja, pokušavajući da ubedi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svet u dosegnuća gruzijske demokratije i ekonomske uspehe ove kavkaske zemlje.
Glavni problemi koji ga tište – kako naći zajednički jezik sa otcepljenim republikama Abhazijom i Južnom Osetijom, kako rešiti problem sveprisutnog kriminala, ozdraviti privredu i koliko-toliko podići standard običnih ljudi – ostaju, međutim, nerešeni. Sponzori iz Vašingtona zahvaljujući čijem delovanju je Sakašvili i dospeo na vlast, i koji tu vlast i dalje finansiraju, imaju sve manje razumevanja. Građani još manje. A novi izbori su na samom pragu. Predsedniku su, očigledno, životno potrebni krupni potezi koji bi, barem donekle, zaglušili pitanje: kakvom to on zemljom rukovodi.
Vlada bez naroda
U pokušaju da povrati poljuljani ugled Sakašvili se setio da bi, barem fiktivno, mogao pod svoje okrilje da povrati otcepljenu republiku Abhaziju. To je učinio tako što je preimenovao Kodorski klanac u Gornju Abhaziju i ovamo doveo svoju vojsku. Mada ovaj deo Gruzije nikada nije ni bio pod kontrolom separatističke vlade u Suhumiju već ga je kontrolisala lokalna milicija naklonjena Tbilisiju, promena imena trebalo je neupućene da ubedi kako je korak ka kompletiranju suvereniteta, ipak, učinjen.
To, naravno, nije sve. Gruzijski predsednik je odlučio da oformi i "vladu Abhazije u izbeglištvu" čije sedište bi, naravno, bilo na teritoriji "Gornje Abhazije". Teško je sada reći šta je Sakašvili sve imao na umu, i kako je planirao da ubedi međunarodnu zajednicu da je vlada koju je on postavio, a koja bi trebalo da predstavlja jednu međunarodno nepriznatu republiku, pravi partner za pregovore, a ne ona koju je izabralo stanovništvo te iste nepriznate republike.
Slično je i sa hapšenjem ruskih oficira, pripadnika delova armije RF na Zakavkazju preostale ovde posle raspada Sovjetskog Saveza. Ne ulazeći u to da li su Rusi zaista organizovali špijunsku mrežu i kakve su im bile namere, činjenica je da su neki raniji slični slučajevi (na ovim ili drugim prostorima, svejedno), uglavnom, retko poprimali ovako gromoglasne razmere. U pitanju su profesionalne službe među kojima vlada određeni kodeks i koje se uvek trude da svoje "brljotine" same raščiste. Naravno, pod uslovom da cela igra nije u funkciji dalekometnijih političkih interesa.
A upravo takvi interesi su u nekoliko proteklih godina prevladali na Kavkazu. Reč je, naravno, o širenju uticaja NATO na prostore bivšeg SSSR-a i pokušaju Rusije da to širenje što više amortizuje. U ovoj igri predsednik Gruzije je, poput šefova još nekih država zemalja bivšeg istočnog bloka, jedan od piona koje vodi ruka iz Vašingtona. Sasvim legitimno, reklo bi se. Ali i sa neželjenim posledicama – pre svega po pione.
Sakašvili je u jednom uspeo – skrenuo je pažnju svetske javnosti na Gruziju. Ali pitanje je da li je ovog puta, kod kuće i u inostranstvu, zadobio jednake simpatije kao 2003. kada je u naletu "revolucije ruža" uklonio sa vlasti dotadašnjeg šefa države Eduarda Ševardnadzea. Niko od zapadnih saveznika nije sa sličnim odobravanjem pozdravio njegovu najnoviju igru. Šef evropske diplomatije Havijer Solana mu je čak poručio da malo "spusti loptu".
Razloga za uzdržanost svakako ima. Evropskom delu međunarodne zajednice ne odgovara preterano konfrontiranje sa Moskvom koja je na hapšenje svojih oficira odmah odgovorila ekonomskom blokadom Gruzije. I to sve u trenutku kada je glas Rusije po pitanju konačnog rešenja kosmetskog problema ključan. Jer Rusija sa pažnjom gleda na dešavanja u kavkaskoj republici, ako ni zbog čega drugog a ono stoga što tamo žive njeni građani, i pažljivo ih poredi sa onim što se zbiva u južnoj srpskoj pokrajini.
Loša usluga
pokušavajući da se dokaže kao pravi lider Sakašvili je gruzijskom narodu, u stvari, učinio medveđu uslugu. Ekonomske sankcije koje je Rusija uvela sigurno će najviše pogoditi obične građane. Pogotovo ako se zna da čak dve trećine žitelja kavkaske republike preživljavaju zahvaljujući parama koje im šalju rođaci iz bivše sovjetske matice. Vojne pretnje pobunjenim republikama takođe za odgovor mogu da imaju samo dodatno uplitanje Rusije (lider Liberalno-demokratske partije Vladimir Žirinovski čak poziva na okupaciju Gruzije), a to sigurno neće obezbediti Sakašviliju širenje vlasti na celu teritoriju onoga što on podrazumeva pod Gruzijom.
Zaoštravanje sa Rusijom neće pomoći ni u borbi sa opozicijom, čak ni sa onim njenim delovima kojima je Zapad, takođe, bliži. Ukrajinska "narandžasta revolucija" već je iskazala svoje suštinske slabosti, gruzijska "revolucija ruža" izvedena je u ponešto drugačijim uslovima, ali i njoj su boje odavno izbledele. Svi ostali slični pokreti na prostorima bivšeg SSSR-a nisu ni dali konkretne rezultate.
Razlozi za neuspeh leže u činjenici da je osnovna želja svih "obojenih revolucionara" bila, pre svega, bekstvo od uticaja Moskve pod uticaj Vašingtona. Suštinske promene – na ekonomskom i socijalnom planu – bačene su u drugi plan. Ni Sakašvili nije otišao korak dalje. U okolnostima u kojima opstaje njegova država teško da je i mogao mnogo šta da uradi. Ali, možda opozicija ima bolje ideje.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 05.10.2006.]
