Izvor: Politika, 14.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sakašvilija plaši Kosovo
"Bilo kakva ishitrena i jednostrana odluka o budućnosti južne srpske pokrajine i te kako bi snažno uticala na prilike u Gruziji", izjavio je pre neki dan za "Politiku" Konstantin Kosačov, predsedavajući spoljnopolitičkog komiteta državne Dume Rusije, osvrćući se na prilike u otcepljenim gruzijskim republikama Abhaziji i Južnoj Osetiji. Prema rečima uglednog ruskog političara, bilo kakvo rešenje budućnosti Kosova izvan okvira međunarodnog prava odlučujuće bi uticalo i na sve druge >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slične situacije sa kojima se danas susrećemo u Evropi i šire.
Sličnu procenu izneo je i ekspert nemačkog saveta za spoljnu politiku Aleksandar Rar.
Ukoliko kosovski Albanci 10. decembra proglase nezavisnost a neke zemlje odluče da je priznaju, tog momenta pojaviće se pitanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, "a neće ga postaviti samo Rusija", tvrdi Rar. Nemački stručnjak upozorava i da bi rešenje budućeg statusa južne srpske pokrajine moglo da bude odlučujuće za cepanje Gruzije na tri nezavisne države, ili njen opstanak kao celine.
Istorija postsovjetske Gruzije prilično je burna. Neposredno pred raspad SSSR-a, 9. aprila 1991. ova kavkaska republika se odvojila od velike evroazijske matice i proglasila nezavisnost. U maju iste godine dobila je i prvog predsednika - Zvijada Gamzahurdiju. Ali već u decembru 1991. stvari su krenule nizbrdo. U državnom udaru, koji su predvodili delovi Nacionalne garde i paravojna organizacija "Medrioni", Gamzahurdija se spasao bekstvom iz zemlje. U žestokim okršajima, koji su obeležili prelazak iz 1991. u 1992. godinu, na ulicama Tbilisija je smrt našlo 113 ljudi.
Sve to je predstavljalo uvod u pravi građanski rat koji je trajao skoro do 1995. a u kojem su dve gruzijske republike Abhazija i Južna Osetija uspele, de fakto, da steknu nezavisnost. Nažalost, uz velike žrtve: stotine hiljada ljudi, i sa jedne i sa druge strane novouspostavljenih granica, morale su da napuste svoja ognjišta i krenu u izbeglištvo.
Sadašnji predsednik Gruzije Mihail Sakašvili na vlast je došao 2003, takođe pod burnim okolnostima - na krilima "revolucije ruža". Vešto generišući narodni gnev zbog siromaštva u koje je država zapala, a uz velikodušnu finansijsku pomoć Amerikanaca, naterao je svog prethodnika i bivšeg Gorbačovljevog ministra Eduarda Ševardnadzea da se povuče u penziju. Tada je obećao da će državu izvući iz ekonomske bede i vratiti joj celovitost. Malo šta od pomenutog je uspeo da ostvari, u svakom slučaju ne u meri u kojoj se to od njega očekivalo. Prosečni mesečni prihod po domaćinstvu u Gruziji još uvek ne premašuje 200 američkih dolara, a ispod granice siromaštva preživljava 34 odsto građana.
Na sve to, Sakašviliju se na pleća navalilo i breme kosovskog separatizma. Ispostavilo se, međutim, da gruzijski predsednik mnogo realnije sagledava ovakve probleme od njegovih mentora na Zapadu, a posebno u SAD. Shvatio je da će parlamentarni i predsednički izbori u Rusiji, zakazani za decembar ove i mart naredne godine, dodatno učvrstiti autoritet i politiku šefa najveće države na svetu Vladimira Putina, posebno među žiteljima Abhazije i Južne Osetije kojima je i ovako ruski pasoš miliji od gruzijskog. Pored toga, svako rešenje kosovskog problema - dobro ili loše, dogovoreno ili nametnuto - predstavljaće obrazac i za gruzijske prilike.
Sakašviliju je jasno i to da će jedna od najzapaljivijih predizbornih tema kod velikog suseda biti upravo stanje u Gruziji, Abhaziji i Južnoj Osetiji. A "kosovki rasplet" i ruski izbori sigurno nisu nešto sa čime bi on mogao lako da se nosi. "U kakvoj bismo se situaciji mogli naći - gruzijski izbori, ruski izbori, Kosovo i apsolutno realna pretnja velike konfrontacije u Abhaziji", vajkao se Sakašvili. Zato je insistirao da se domaće izborno ogledanje, prvobitno predviđeno za naredno proleće, pomeri za kraj 2008. Umesto razumevanja, naišao je na žestok otpor opozicije. Otud i njegova tvrdnja da iza bunta koji je proteklih dana potresao Tbilisi, a koji je okončan uvođenjem vanrednog stanja, stoje Rusija i ruske tajne službe.
Ali to je već teren na kojem se takmiče Moskva i Vašington. Namera SAD da državu Sakašvilija pretvore u sopstvenu vojnu bazu sukobljava se sa činjenicom da bi otcepljenje Abhazije i Južne Osetije bilo samo uvod u prisajedinjenje ovih republika matici Rusiji. Tako smanjena Gruzija sigurno ne bi imala ni ekonomsku ni vojnu snagu da kontroliše puteve energenata iz centralne Azije ka zapadu Evrope, što i jeste glavni cilj Amerikanaca. Sem toga, režim Sakašvilija je već na staklenim nogama i malo ko i kod kuće i u svetu na njega gleda blagonaklono.
Ispada da bi za gruzijskog predsednika najbolje bilo da se vreme zaustavi, da ne postoje Kosovo, separatizam, opozicija, Rusija... Ali, odmor mu ne daju upravo glavni pokrovitelji - Amerikanci.
[objavljeno: ]
