Izvor: Politika, 15.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sakašvili na čekanju
Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili našao se u škripcu. Njegove nade da će na samitu NATO-a održanom nedavno u Bukureštu uspeti da zabeleži barem nekakav poen prosto su se razbile o zid agresivne američke globalne politike. Ovo, naravno, ne znači da je Sakašvili, inače miljenik Vašingtona, izgubio dobre pozicije u administraciji SAD. Jednostavno, on je samo ispao kolateralna žrtva brzopletosti vojnih planera sa zapadne strane Atlantika, namernih da za sebe otkinu još jedno parče >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bivše sovjetske imperije.
Ukratko, Sakašvili nije uspeo da dobije ulaznicu u zapadnu vojnu alijansu, nije uspeo da obezbedi jedinstvo u zemlji iscepkanoj na tri dela (Abhaziju, Južnu Osetiju i deo koji je veran vlasti u Tbilisiju) i, na kraju, zahvaljujući fijasku u Bukureštu, nije uspeo da obezbedi politički mir čak ni tamo gde se njegova reč sluša. Da muka bude veća, iz Moskve su mu stigla upozorenja da pazi sa kime će da ulazi u vojne aranžmane. To su mu otvoreno poručili i ruski predsednik Vladimir Putin i ruska Državna duma i ministarstva odbrane i inostranih poslova. Poruka nije mogla biti jasnija.
Dvostruki aršini
Zato je pomalo naivno delovao prošlonedeljni Sakašvilijev poziv Abhaziji da se vrati pod političko okrilje Gruzije i prihvati status koji je kod nas na Balkanu, a u vezi sa Kosmetom, definisan kao „više od autonomije, manje od nezavisnosti”. U Suhumiju su predlog glatko odbili. I to je već viđeno na Balkanu. A i zašto bi ga prihvatili. Preko osamdeset procenata Abhaza živi sa ruskim pasošem, a otcepljena republika se, i ekonomski i vojno, u potpunosti oslanja na moćnog suseda i bivšu sovjetsku maticu.
I tu dolazimo do ključnog momenta. Ugledni ruski geopolitičar Aleksandar Geljevič Dugin izjavio je nedavno u Beogradu da je vreme da se i Moskva u međunarodnim odnosima okrene politici dvostrukih standarda. Istoj onakvoj kakvu već godinama promoviše Vašington. Znači, delovati prema situaciji i u skladu sa sopstvenim interesima. Posebno zato što, kako kaže, „postoje prilično jasne naznake da su SAD sklone da i same pokrenu priznanje Abhazije”. „U republici deluju različiti međunarodni fondovi, organizacije, obučavaju se prozapadni lideri i kao rezultat svega toga Amerika planira, u daljoj perspektivi, da prizna Abhaziju. Naravno, pod uslovom da ona okrene leđa Rusiji”, tvrdi Dugin i dodaje: „Podrška separatizmima svuda u svetu trenutno je, u stvari, najjače oružje koje na političkom planu poseduju SAD. To je vidljivo i u slučaju Turske, koja važi za jednog od najvernijih američkih satelita, i Kurda čiji separatistički pokret u ovoj zemlji uopšte nije izložen onoj vrsti kritike iz Vašingtona kakva bi mogla da se očekuje sa strane strateškog saveznika.”
Novinar radija Eho Moskve Matvej Ganapoljski na nešto drugačiji način gleda na ruski stav o pitanju statusa Abhazije i Južne Osetije. „Za Putina zakoni su svetinja. To, međutim, ne znači da dve pobunjene republike neće biti ruske teritorije. Ruski biznismeni će tamo širiti svoje poslove, gledaće se ruska televizija i neće biti narušena nijedna tačka međunarodnog prava. Formalno, Abhazija i Južna Osetija će ostati delovi Gruzijske države koja, međutim, nad njima neće imati nikakvu jurisdikciju" A međunarodna zajednica neće imati šta da prigovori takvoj raspodeli, pošto će se sve odvijati pod parolom da tako žele tamošnji narodi”, objašnjava Ganapoljski.
Američka defanziva
Svega pomenutog, očigledno, svesni su i u centrali alijanse u Briselu. Primanje Gruzije, ovakve rastrzane kakva je sada, samo bi dodatno komplikovalo situaciju na Kavkazu i, što je mnogo opasnije, predstavljalo bi onu tačku na kojoj bi oružani sukob NATO-Rusija bio izvesniji nego bilo gde drugde. Takva mogućnost za sada je izbegnuta odlukom u Bukureštu da se Sakašviliju, ali i Vašingtonu, da „tajm-aut” i priča o gruzijskoj celovitosti ili definitivnoj podeli privede u mirnije vode.
Ono što Amerikancima u celoj priči ne odgovara jeste to što Vladimir Putin, kao predsednik kojem (u maju) ističe mandat, ima veoma jasan cilj šta mu preostaje da uradi, a šta će prepustiti svom nasledniku Dmitriju Medvedevu. Pa čak i posle maja, „fina podešavanja” ruske međunarodne politike Putin će moći da obavi kao predsednik vlade.
Sa druge strane Atlantika situacija je suštinski drugačija. Niko ne očekuje da će autoritet Džordža Buša potrajati i minut nakon inauguracije novog američkog predsednika, početkom naredne godine. U tome nema ničega spornog. Eventualne pretnje po svet, ali i američku poziciju u njemu, proizilaze iz činjenice da niko od troje trenutnih kandidata za mesto u Beloj kući (Klinton, Obama, Mekejn) do sada nije izneo jasnu protivpolitiku u odnosu na Rusiju, pa i Kinu, Indiju, Iran, Severnu Koreju"
A vreme teče i neumoljivo menja odnose snaga. U toj priči Sakašviliju ne preostaje ništa drugo nego da čeka i – nada se.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 16.04.2008]
