Izvor: RuskaRec.ru, 19.Jul.2017, 17:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sabiranje utisaka: Završen festival „Boljšoj”
U Drvengradu sve vrvi kao u košnici. Muzika odjekuje sa svih strana. Penjem se Ulicom Brusa Lija, a na stepenicama sede dve svetlokose devojčice i gledaju u mobilni telefon. „Deca kao deca, i ovde zure u mobilni umesto da vežbaju”, pomislih. U tom trenutku iz njihovog telefona zasvira Čajkovski. „Eto vidiš! Jesam ti rekla da tu treba svirati za ton više!”, reče jedna drugoj na ruskom. „Daj da još jednom čujemo pa da odsviramo”, reče druga i dohvati iza leđa violinu i gudalo. >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << Meni puno srce! Idem dalje na Trg Nikole Tesle, gde počinje kvalifikaciono takmičenje. Pažnju mi privuče visoka gospođica u balskoj haljini boje jorgovana. Izgleda kao da je upravo sišla sa slike Fjodora Rokotova.
„Valerija Tiunova, Tomsk, opereta Modesta Musorgskog ’Dečija soba’!, objavljuje konferensije.
Klavir kao da oživljava od brze melodije, a mlada Valerija se maestralno pretvara u ljutitu dadilju koja grdi neposlušno dete.
„Nevaljalče jedan! Klupko si odmotao, igle za pletenje si pogubio!” Sa ljutitim uzvicima se menja i muzika – umesto konsonanci već odjekuju septime. Valerija svojim lirskim sopranom kao na slikarskom platnu dočarava situaciju: haos u sobi, i dadilja koja pokazuje prstom u ćošak. Muzika se opet menja i umesto dadilje sada vidimo malog lukavog „nevaljalca” koji pokušava da smisli neko opravdanje. Sve to prati strogi žiri: pijanista Jurij Rozum, dirigent i kompozitor Zoran Komadina i profesorka Danijela Jović. Oni unose beleške u svoje tablet računare, a ja i sama osećam uzbuđenje koje obuzima decu dok pažljivo prate svaku belešku sudija.
„Mogla sam i bolje nastupiti, naravno”, uzdahnu Valerija. „Ali u principu sam zadovoljna”, dodade i široko se osmehnu.
„Ko te je naučio da tako virtuozno nastupaš?”
„Mnogi su pokušavali da me nauče i govorili su da nemam smisla za nastup. Ali ja mnogo volim nastupe, inspiriše me podrška publike i tada se oslobodim!”
U Drvengradu već pada veče. Svi nestrpljivo čekaju otvaranje. Sedišta su postavljena na heliodrom ispred scene sa koje se pruža neverovatan pogled na planinski klanac nad kojim je sunce već zašlo. Scena se polako puni. Svečanim koracima na nju izlaze muzičari simfonijskog orkestra „Boljšoj” pod dirigentskom palicom Srboljuba Dinića. Odjeknu muzika i pred gledaoce izađoše Emir Kusturica i Aleksandar Dibalj, član upravnog odbora kompanije „Gazprom neftь”.
Dibalj mi ispriča kako je pre šest godina predložio Emiru Kusturici da napravi dosada neviđeni događaj, i tako je nastao muzički festival „Boljšoj” čiji je cilj promovisanje mladih talenata. Kompanija „Gazprom neftь” podržava tu akciju od samog početka.
Emir Kusturica je rekao da je „Boljšoj” još jedan san koji se ostvario.
„Mi ne želimo crveni tepih i sve što on predstavlja. Mi imamo livade, stolice, pogled u planine i nebo, i usađenu veru da su umetnost i ljubav ista stvar. Mladi kojima je festival okrenut trebalo bi da na početku svojih karijera budu ohrabreni ljubavlju“.
Posle zaglušujućeg vatrometa u kome su zvezde padale s neba i u neobičnim bojama se rasprskavale iznad glava prisutnih koncert je nastavljen nastupom čuvenog violiniste Romana Simovića, kome je toga dana bio i rođendan.
„Ovo je bilo divno! Toliko dobro! Doneli su mi i tortu i cveće. Ceo orkestar je svirao ’Srećan rođendan’ – šta čovek više da poželi! Skidam kapu. Ovakav festival je primer i drugim zemljama”, govori maestro uz osmeh.
Jutro drugoga dana je bilo sunčano i toplo. Drvengrad je još uvek bio ispunjen cvrkutom ptica. Mir su remetili samo radnici koji su u amfiteatar „Noam Čomski” vukli ogromni klavir – pripremao se večernji koncert violiniste Simovića sa kvintetom. Po teniskom terenu je uz kikotanje i nestašluke trčkarala mala svetlokosa devojčica u crvenoj haljinici. Na klupi je sedela mlada žena i pratila je pogledom uz osmeh. „Blago ovim turistima. Došli da se odmore... A dete bezbrižno, uživa u životu”, pomislih ja ispijajući vrući espreso. Kasnije smo snimili nekoliko intervjua i pogledali odabrane nastupe. Snažan utisak je na mene ostavio skromni trubač sa srebrnom trubom iz Orenburga. Aleksandar Nor je svirao kao da mu na leđima rastu krila. Njegovo nadahnuće se prosto osećalo u zvucima muzike koji su odjekivali visoko nad Mećavnikom.
„Ja nikada nisam učestvovao ni u čemu sličnom. Ovaj festival je za mene ogromna odskočna daska. Veoma sam nadahnut svime što ovde vidim! Imam utisak da se preda mnom otvorio ceo svet!”, izgovori uzbuđeno Aleksandar u jednom dahu, i ja bukvalno osetih njegovo stanje u kome za njega nijedan vrh nije nedostižan.
A na samom početku večernjeg koncerta doživeh pravi kulturni šok. Na scenu iskoči ona devojčica sa teniskog terena. Kosica vezana u savršenu punđu, a umesto crvene letnje haljinice raskošna svetlucava haljina boje slonovače. To je gošća festivala Sofija Kurlovič, višekratna pobednica raznoraznih muzičkih takmičenja. Sa svojih sedam godina već je uspela da nastupi sa Igorom Butmanom, Denisom Macujevom i braćom Ivanov. Dete sede za klavir i podiže salu na noge zvucima džez kompozicija.
Ja kao majka muzičara dobro znam koliko su veliki i težak svakodnevni napor uložili njeni roditelji i učitelji u svaki laki pokret detinje ruke. O tome je govorio i Jurij Rozum, sa kojim sam porazgovarala na terasi restorana „Viskonti” dok je Jurij Aleksandrovič sa uživanjem pio domaću srpsku kafu sa ratlukom.
„Da, najčešće decu treba primoravati da sviraju, ali sa puno takta. Kao i sve ostalo, i to treba raditi sa merom. Više se treba truditi da se dete zainteresuje. Ali da nema tako upornih roditelja, ne bismo imali ni Mocarta, ni Paganinija, ni Rahmanjinova. Sve njih su roditelji primoravali! Pa i mene su primoravali. Ja sam im za to zahvalan. A oni koje niko nije primoravao vrlo često kasnije prigovaraju roditeljima i pitaju: „Zašto me niste primoravali?!” Ako roditelji kažu: „Pa ti nisi hteo! Histerisao si!”, onda im on kaže: „Ali ja sam bio glup, a vi ste bili pametni, zašto niste primorali glupo dete?”
Jurij Rozum
„Kakav utisak su na vas ostavili srpski učesnici?”
„Oni su već profesionalci. To je spoj slovenske duše, temperamenta i evropske kulture. U njima emocije dominiraju nad tradicijom. Na prvom mestu im je srce, odnosno duša, ali ujedno im polazi za rukom da sačuvaju autorski stil i ispune delo unutrašnjim duševnim i emotivnim sadržajem. Ali i ruska grupa je ove godine veoma jaka. Mi ovde vidimo muzičare pred kojima je budućnost.
„Kakav je utisak ostavio festival u celini?”
„Inspirativan, upečatljiv, neobičan... Svake godine ponovo uplovim u ovu atmosferu i svake godine se radujem što ima toliko talenata, što se stvaraju takve okolnosti u kojima svi žele da se pokažu. Čak i takmičenje u čijem sam žiriju nije toliko takmičenje, koliko je kreativno opštenje. Glavni kriterijumi su ovde muzika i talenat. Sve ovo je stvorio, o svemu se brine i sve inspiriše talentovani reditelj i muzičar. On je u ovo uneo dušu – toliko duše, da ima dovoljno za sve. To je veoma važno za mlade koji ovde nastupaju. Ja to gledam već četiri godine. Čak i prestižnija takmičenja se manje urezuju u pamćenje od ovog događaja. Prijatan je osećaj posmatrati kako nastaju događaji koji menjaju život”.
Profesor Kusturica, u koga su deca gledala sa strahopoštovanjem, rekao je da je spreman da podrži svaku ideju koja će koristiti deci i sa zadovoljstvom se fotografisao sa učesnicima.
„Taj festival je dobar zbog toga što podrazumeva entuzijazam dva naroda koji su vrlo slični, i što se bazira na najjačoj muzičko-kulturnoj tradiciji, a to su ruski klasici. Evo u završnom aktu ćemo imati kao gosta jednog od najvećih, ako ne i najvećeg dirigenta na svetu”.
Bilo je to veliko iznenađenje za sve učesnike festivala. Kao što se pevalo u čuvenoj ruskoj dečijoj pesmici: „Dolete iznenada čarobnjak u plavom helikopteru”, tako je maestro Gergijev svojim dolaskom uveličao svečano zatvaranje festivala. Na heliodromu ga je čekao Emir Kusturica sa tradicionalnom pogačom i medovačom. Reditelj i dirigent su se sreli kao stari prijatelji. Emir Kusturica se toplo obratio Valeriju Gergijevu na ruskom jeziku.
„Ovo je najsrećnija noć u Mećavniku, jer je tvoj dolazak ogroman poklon za Srbiju!”
Gergijev je požurio u amfiteatar, gde se zaorio aplauz čim je slavni dirigent ušao. On je pozdravio učesnike festivala i uputio reči zahvalnosti kompaniji „Gazprom neftь” koja je omogućila da se ovaj praznik dogodi.
„Ja dobro poznajem rukovodioce kompanije, mi se družimo. Ovaj festival je veoma lepo i dobro zajedničko delo. Nama je Srbija bratska zemlja. Dobro je što se takav festival održava upravo ovde. Posebno se treba zahvaliti Emiru. Nas dvojica se često srećemo u Rusiji, a evo već drugu godinu zaredom se srećemo i u Srbiji. Za mene je ovo veliki praznik.
Zatim je nastupio najuzbudljiviji trenutak večeri – dodela nagrada. Nagrade su dizajnirane u vidu simbola ruske kulture: zlatne, srebrne i bronzane matrjoške.
U starijoj kategoriji (muzičari od 18 do 25 godina) „Zlatnu matrjošku” je dobio kvintet harmonika „Accordeus” iz Istočnog Sarajeva. „Srebrna matrjoška” je uručena flautistkinji Ani Malkov iz Novog Sada, a bronzana njenoj zemljakinji Ivani Demjanov. U mlađoj kategoriji (od 13 do 17 godina) „Zlatna matrjoška” je pripala peterburškoj pijanistkinji Svetlani Zverevoj, srebrnu je dobila violinistkinja Jana Jakovljević iz Beograd, dok je „Bronzanu matrjošku” osvojila vokalistkinja Violeta Sabajeva iz Omska.
Ujutru je Drvengrad utihnuo i opusteo. Sa tugom i radošću sam posmatrala ćutljivi klavir i raspoređene stalke za note. Sa tugom jer se praznik završio, a sa radošću jer sada čekamo novi „Boljšoj”, koji će, uverena sam, otkriti još više talenata i omogućiti nam da uživamo u virtuoznosti drugih velikih svetskih muzičara. Živeo „Boljšoj”!
Kusturica: Proces amerikanizacije je završen. Vreme je za novu stranicu
