Izvor: Politika, 29.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa Palestincima je lako
Farmeri koji su patili zbog napada izraelskih naseljenika pitali su me: "Zar Izraelci ne misle na svoje unuke?"
Specijalno za "Politiku"
Amira Has piše za izraelski list "Haarec". Zbog svojih vatrenih i inteligentnih kolumni u odbranu nacionalnih težnji Palestinaca postala je kontroverzna ličnost, koju politička desnica ne voli, ali joj se divi mala zajednica boraca za mir i pravdu. Dobitnik je mnogih međunarodnih priznanja, uključujući nagradu "Bruno Krajski" za oblast >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudskih prava i Uneskovu nagradu za slobodu štampe. Intervju za "Politiku" dala je u Ramali na Zapadnoj obali, gde živi.
• Kažite nam nešto o Vašim porodičnim vezama sa Jugoslavijom.
– Moja majka Hana Levi rođena je u Sarajevu, ali je kao dete živela u Beogradu. Upravo je tu poslednji put videla svoju sestru i majku pre nego što su ih ubili nacisti. Neki članovi porodice su ostali u Sarajevu i takođe nestali. Moja majka se preselila u Crnu Goru, koja je tada bila pod italijanskom okupacijom. Stupila je u vezu sa partizanima i učestvovala u borbenim operacijama kao medicinska sestra hitne pomoći. Gestapo ju je uhapsio i u leto 1944. strpao u stočni vagon prepun bolesnih zatvorenika i prebacio u koncentracioni logor Bergen-Belsen. Tamo su bile barake za jugoslovenske Jevreje. U ilegali je organizovala školu za decu i vodila je dnevnik, koji trenutno pokušavam da objavim na srpskom.
U tom dnevniku ona priča priču koja je oblikovala i moje odrastanje. Dok su je sa ostalim zatvorenicima izvodili iz voza, primetila je grupu nemačkih žena kako ih gledaju, odsutne, ravnodušne, pune bezosećajne znatiželje. Ta slika posmatrača saučesnika pratila me je od detinjstva.
Moja majka je znala da će se, ako preživi rat, vratiti kući u Jugoslaviju. Osećala se kao Jugoslovenka, nikada kao Srpkinja ili Bosanka. Ali kada se vratila u Beograd, zatekla je prazninu. Jevreji su nestali. Neki ljudi su prihvatili antisemitsku propagandu. Službenik u matičnoj kancelariji rekao joj je: "Ovde ste gost". Bez obzira na to što moja majka nikada nije bila cionista, iskustva poput ovog, udružena sa tugom zbog nestanka jevrejske zajednice, naterala su je da 1949. emigrira u Izrael.
Ali nikada nije izgubila emotivnu vezu sa Jugoslavijom. Na kraju krajeva, svi iz njene porodice, koja je bila u Sarajevu od 15. veka, predstavljali su se kao Jugosloveni. Zbog ovih veza uvek sam osećala da pripadam tom mestu. Ipak, imam suprotstavljena osećanja prema Srbiji. Veliki broj Srba se solidariše sa Izraelcima. I jedni i drugi vide sebe kao branitelje od islamske pretnje. I jedni i drugi se osećaju opkoljeno, kao da je ceo svet protiv njih. I Izraelci i Srbi povezuju aktuelne ratove i sukobe sa borbom protiv nacizma. Mislim da je to u oba slučaja zapravo manipulacija i izokretanje prošlosti.
Palestinci se ne bore protiv Izraela zato što je jevrejski. Oni se bore protiv njega zato što je okupatorska sila.
• Da li bi Evropljani trebalo da imaju osećaj odgovornosti prema Izraelu?
– U nekom smislu da, ali pitanje je kako bi ga trebalo izraziti. Svakom u Evropi ko oseća izvesnu odgovornost za dobrobit Izraela – i to s pravom, jer ne možete zanemariti ulogu Evrope u proterivanju i ubijanju Jevreja – plašim se da bezuslovna podrška povećava verovatnoću da će Izrael nastaviti da se slepo oslanja na svoju vojnu superiornost. To je tako kratkovido i nepraktično. Ne možete da porazite Palestince tako što ćete baciti atomsku bombu na Ramalu. Sećam se veoma dobro razgovora sa palestinskim farmerima koji su patili zbog napada izraelskih naseljenika. U trenutku očaja pitali su me: "Zar Izraelci ne misle na svoje unuke?" Veoma saosećajno pitanje. Zar Izraelci ne vide da njihova arogantna dominacija nosi rizik za celu njihovu kolektivnu budućnost. Bojim se da mnogi ne vide.
Mislim da izraelske obaveštajne službe dobro znaju da bi bilo lako postići mir. Sa Palestincima je lako. Ponekad se iznenadim koliko su spremni da prihvate neku vrstu poštenog dogovora. Ali Izraelci nikada nisu pokazali dobru volju.
Kada vidim tri i po miliona ljudi kojima je uskraćeno osnovno pravo slobode kretanja – ne kretanja unutar Izraela, već u oblastima u kojima žive – ne verujem da je izraelski narod toliko slep i toliko glup da nije svestan posledica. Izraelci nisu glupi. Oni tačno znaju šta se događa, ali nalaze načine da izbegnu dublji smisao tog saznanja. Ljudi u Izraelu osećaju da žive u haotičnoj i neefikasnoj državi, gde vlada uvodi zemlju u rat protiv Libana, a ne može svojim vojnicima da obezbedi dovoljno vode i hrane.
• Kako vidite budućnost?
Ništa se neće promeniti dok Izraelci ne shvate da se okupacija ne isplati i dok Palestinci ne promene način borbe. Ovo što trenutno rade – ne smatram borbom. Moraju da nateraju svet da shvati šta se zapravo dešava. Upali su zamku da se predstavljaju kao potpune žrtve, kao da uopšte nisu akteri svoje sudbine, kao da u stvari nisu borci u ratu.
Pol Aron
[objavljeno: 29.10.2006.]
