Izvor: Politika, 07.Jan.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruska nafta putuje u Kinu
Početak 2011. godine označio je i novo strateško energetsko povezivanje u Evroaziji: Rusije – najvećeg svetskog proizvođača nafte, i Kine – najvećeg potrošača energenata na našoj planeti. Naime, u subotu 1. januara, u promet je pušten upravo završeni naftovod kojim će u Kinu iz Rusije svakodnevno stizati do 300.000 barela nafte dnevno. I to u narednih 20 godina! Projekat vredan čak 25 milijardi dolara investicija je za budućnost dve ekonomije sa izuzetno dinamičnim razvojem i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa, praktično, nesagledivim, potencijalima. Naftovod dugačak 4.700 kilometara, u značajnoj meri finansiran kreditima istočnog partnera, kreće iz zapadnog Sibira i doseže (za sada) do Daćinga, na severoistoku Kine.
Ma koliko tehničke karakteristike cevovoda – koji će zameniti desetine hiljada železničkih kompozicija kojima je do sada ruska nafta doturana istočnom susedu – izgledale impresivno, padaju u zasenak mnogo važnije činjenice, da se stvaranjem jednog ovakvog transportnog giganta iz osnove menja i strateška slika na evroazijskom kontinentu. A sa tom promenom neminovno slede i promene u drugim delovima sveta, pre svega u Evropi. Jer Rusija je većinu svog prirodnog blaga, pre svega energetskog, do sada prodavala na zapadu Starog kontinenta. Prvi put ruski pogledi u tom smislu uprti su – ka istoku
Strateške promene u Aziji
Prvi koji će sigurno sa pažnjom pratiti rusko-kinesko „energetsko druženje“ jesu Evropljani. Sva njihova višegodišnja nastojanja da obezbede valjanu alternativu nafti i gasu, koji im za sada stižu iz najveće države na svetu, ostala su bez rezultata. Ulaskom Kine u „igru“ ovaj problem dobija dodatno na značaju. Jer, kako povodom otvaranja naftovoda Zapadni Sibir – Daćing reče jedan poznavalac: „Sada je dovoljan pokret kompjuterskim mišom pa da Rusija iz svog energetskog sistema isključi Evropu. Zamena na istoku sasvim je dovoljna.“
I ne samo to. U Moskvi sada mogu da kalkulišu na obe strane, da obezbede najpovoljniju varijantu za sebe, malo sa istoka, malo sa zapada... Jer, novim cevovodom biće transportovana čak trećina ruske nafte za izvoz. Ako se, pored navedenog, uzme u obzir i podatak da je nafta u Aziji ovih dana poskupela na 92 dolara, što je najviša cena za dve godine,a da tražnja nije opala, ne treba mnogo mudrosti da bi se shvatilo kojem će se carstvu privoleti ruski trgovci.
Sa druge strane, jačanje strateškog partnerstva Rusije i Kine, najveće i najmnogoljudnije zemlje sveta, među kojima odavno nema spornih pitanja, definitivno menja raspored moći u Aziji. Ponašanje Indije, pa čak i Pakistana, svakoga na svoji način, takođe ide u navedenom pravcu. Saznanje da je višegodišnji rat u Avganistanu definitivno promašena avantura, kao i nezaustavljivo pretvaranje velikih azijskih država u ekonomske džinove, stavlja nove zadatke i pred Vašington. I to upravo u periodu kada moć Sjedinjenih Američkih Država, prema svim validnim pokazateljima, neumitno klizi nadole.
Promene na azijskom kontinentu već nekoliko godina dobijaju na ubrzanju. Cela slika tamošnjih odnosa se menja, a u tim promenama uticaj SAD, polako ali neumitno, postaje sporedan. Moć oružja zamenjena je ekonomskom moći, drugačijim načinom razmišljanja, inovacijama, spremnošću da se radi napornije, za manje para... Sve je više vrhunskih naučnika čija saznanja ne proističu samo iz šabloniziranih udžbenika zapadne civilizacije nego i iz tradicionalnog načina razmišljanja i donošenja sudova.
Evropa bez alternative
Novoizgrađeni naftovod uvod je u, kako smo naveli, novi projekat kojim bi se iz Rusije u Kinu transportovao i prirodni gas. Na taj način energetska saradnja dve države bila bi u potpunosti zaokružena. Ipak, kako tvrde poznavaoci, kada je reč o trgovini gasom, preteranoj euforiji, jednostavno, nema mesta. Jer cena koju Rusija može da postigne u Kini daleko je od one po kojoj se ovaj energent danas isporučuje Evropljanima. Kako prenosi moskovski list „Komersant“, „Gasprom“ kao monopolski prodavac ruskog gasa, na kineskom tržištu neće moći da igra „evropsku igru“. Ovde se stvari odvijaju prema drugačijim parametrima. Ukratko, ako cena gasa za evropske potrošače trenutno iznosi 300 dolara za hiljadu kubnih metara, u Kini ona ne bi mogla da ode preko 150 dolara!
Nema sumnje da bi i ova suma sasvim zadovoljila menadžment „Gasproma“, jer u pitanju bi bile količine koje Stari kontinent ionako ne bi mogao da apsorbuje. A, na kraju krajeva, sve ono što bude „izgubljeno“ na kineskom tržištu, biće nadoknađeno na evropskom, koje, na svoju nevolju, i dalje ostaje bez alternativnog snabdevača.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 08.01.2011
