Izvor: Deutsche Welle, 12.Jun.2015, 12:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusija će tek shvatiti značaj 12. juna 1990.
Deklaracija o suverenosti doneta pre 25 godina bila je prilika za promene koja nije iskorišćena. Rusi će jednom ipak naučiti da cene anti-komunističku revoluciju, ocenjuje u autorskom tekstu za DW Konstantin fon Egert.
Sem što je neradni dan, 12. jun kod Rusa ne budi nikakva osećanja. Ako i ima nekih osećanja, onda „Dan Rusije“ izaziva samo umoran osmeh: „To je kao naš Dan nezavisnosti. Ali od koga?“
Godine 1990. sve to nije izgledalo tako besmisleno. >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << Dokument koji je tog dana usvojio prvi demokratski izabran parlament Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike (RSFSR), koja je tada bila deo Sovjetskog Saveza, važio je kao nova stranica u istoriji zemlje. Deklaracija o državnom suverenitetu RSFSR proklamuje primat ruskih zakona u odnosu na zakone Sovjetskog Saveza, kao i podelu vlasti i jednakost građana pred zakonom. Istovremeno, nacionalnim autonomijama u okviru RSFSR obećano je više prava. To je zaista važan dokument jer je moderna Rusija prvi put zvanično definisana kao prava, a ne kao socijalistička demokratija. Parlament RSFSR takođe je naveo nameru da, nakon potpisivanja novog ugovora, ostane u obnovljenom Sovjetskom Savezu. Ali, Sovjetski Savez se raspao.
Danas većina ruskog društva smatra da je za „uništenje“ Sovjetskog Saveza odgovorno tadašnje rukovodstvo RSFSR sa Borisom Jeljcinom na čelu. I Mihail Gorbačov, koji je u martu 1990. godine postao prvi i poslednji predsednik Sovjetskog Saveza, optužuje se za slabost i nesposobnost, kao i za to što „nije sprečio uništenje zemlje“.
Pomene li se u današnjoj Rusiji deklaracija od 12. juna, počinje rasprava o tome da li je raspad Sovjetskog Saveza bio neminovan i da li je država mogla biti sačuvana. „Kakvu smo zemlju izgubili!“ Tu rečenicu kao refren ponavljaju ljudi od Smolenska do Vladivostoka. Ali Sovjetski Savez bi se raspao i da poslanici RSFSR nisu usvojili Deklaraciju o suverenosti. Sovjetski sistem, koji je uništio desetine miliona svojih građana, krajem osamdesetih je prosto potrošio svoje resurse.
Konstantin fon Egert, ruski novinar i politički komentator
Gorbačov protiv Jeljcina
Teško je poreći da je usvajanje Deklaracije o suverenosti bio deo Jeljcinove borbe za vlast, protiv rukovodstva Sovjetskog Saveza. Ali, jednoglasno usvojen dokument ne može se izvući iz konteksta u kojem je nastao. U vreme izbora za narodne deputate Sovjetskog Saveza 1989. i poslanike RSFSR. 1990, Jeljcin je bio najpopularniji političar u zemlji, sa najjačim legitimitetom. Instinktivno je shvatio da kredibilitet i autoritet moraju da se zarade u političkoj borbi sa rivalima.
Po tome se on suštinski razlikuje od Gorbačova koji se plašio izbora i koji je propustio svoju poslednju šansu da postane legitimni vođa u martu 1990. godine kada je odlučio da predsednik Sovjetskog Saveza ne bude direktno biran od naroda. Gorbačov je faktički sam sebe imenovao na tu funkciju. Ali on je otada bio talac reakcionarnog vrha Komunističke partije i birokratije zemlje, koja ga je avgusta 1991. godine pustila niz vodu. Time su i konačno sahranjene nade da će se makar neki oblik Sovjetskog Saveza održati.
Propuštena prilika ili budući model?
Rusija nikada nije bila demokratija. Godine 1992. kada je 12. jun proglašen za državni praznik – „Dan Rusije“, većina Rusa i dalje se nadala da će se njihova zemlja pretvoriti u pravu demokratiju. Te nade nisu u potpunosti ispunjene. Sećanja na 12. juni 1990, na Deklaraciju o suverenosti, ako ih uopšte ima, danas su negativna. Negativno se ocenjuje vreme „perestrojke“ i demokratske antikomunističke mirne revolucije od 1989. do 1991. godine.
Za to postoji nekoliko razloga, a možda najvažniji je postimperijalni sindrom izgubljene veličine zemlje. Kremlj ga uspešno kultiviše i koristi za svoje ciljeve, uz pomoć svoje veoma moćne propagandne mašinerije. Današnja ruska politika okrenuta je prošlosti i obeležena nostalgijom. Ona ne nudi viziju za budućnost. Pre ili kasnije, ta politika će ostati bez daha i više neće biti privlačna za građane.
Nova procena ruske istorije u 20. veku neće se dogoditi sutra, ali ona je neizbežna. Kraj osamdesetih i početak devedesetih je jedino vreme tokom kojeg se dogodio bar relativno uspešan proboja ruskog društva prema političkoj i ekonomskoj slobodi. Leon Aron, istoričar iz SAD, govori o „eri idealizma i dostojanstva građana“. Za 15-20 godina, Rusi će biti spremni da to vreme označe kao jedan od najpozitivnijih momenata u ruskoj istoriji.
Konstantin fon Egert je ruski novinar i politički komentator. Devedesetih godina radio je za list „Izvestija“, od 2002. do 2008. bio je šef moskovskog dopisništva Bi-Bi-Sijevog servisa na ruskom jeziku, a od 2012. do 2013. zamenik urednika, a potom i urednik redakcije „Komersant FM“. Za rad na Bi-Bi-Siju kraljica Elizabeta II odlikovala ga je 2008. Ordenom Britanske imperije.
.jpg)
