Izvor: Politika, 17.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusija Kondolize Rajs
Objašnjavajući, na jednoj nedavnoj konferenciji za novinare, svoj stav prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, američki državni sekretar Kondoliza Rajs je izjavila: "Uvek sam u njemu gledala čoveka koji radi ono što, po njegovom mišljenju, najviše odgovara interesima njegove države i koji to ni na koji način ne skriva. Ukoliko među nama i dolazi do nesuglasica, mislim da je to isključivo stoga što na interese Rusije gledamo iz različitih perspektiva", istakla je šefica američke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << diplomatije.
Otprilike u sličnom duhu protekao je i prošlonedeljni susret Rajsove i šefa Pentagona Roberta Gejtsa sa Putinom i prvim ruskim diplomatom Sergejem Lavrovom, upriličen u Moskvi. Teme razgovora bile su strateške prirode, kako i odgovara ovako visokom nivou, a doticale su se, pre svega, američkih planova za razmeštanje protivraketnih odbrambenih sistema u Evropi i problema iranskog nuklearnog programa. Stav Rajsove ponovo je dobio potvrdu – ruski predsednik je glatko odbio i samu pomisao da prihvati bilo kakvu inicijativu SAD koja bi mogla da naruši bezbednost najveće države na svetu. Bilo izvana (instaliranjem američkih raketa u Češkoj i Poljskoj), bilo iznutra (raspravama o "demokratizaciji" ruskog društva).
Ali, ma koliko Kondoliza Rajs u svojim stavovima bila pragmatična, ostatak administracije predsednika SAD Džordža Buša ne radi na istoj talasnoj dužini. Ukratko, u Vašingtonu su veoma uznemireni prošlomesečnom Putinovom odlukom da se, po napuštanju predsedničke kancelarije (u proleće naredne godine), prihvati posla – šefa vlade. Naravno, sa temeljno izmenjenim ovlašćenjima, u šta ne treba sumnjati.
I umesto da Bela kuća odahne zbog činjenice da više ne mora da mozga ko će joj, sa ruske strane, biti glavni sagovornik i posle 2008, Bušovi saradnici kao da tek sada ne znaju šta će i kako će. Naime, proteklih meseci u svim vladinim službama u Vašingtonu, tajnim i javnim, grozničavo su pravljene analize čije su glavne "mete" bili aktuelni premijer Viktor Zupkov, vicepremijeri Sergej Ivanov i Dmitrij Medvedev, a verovatno i još poneka jaka ličnost, svi već "viđeni" za Putinove naslednike. Odlukom ruskog predsednika da prihvati poziv Jedinstvene Rusije i težište vlasti izmesti iz Kremlja stvari su se iz korena izmenile. Američka administracija ni do sada nije gajila iluzije da Putin neće ostati blizu vlasti, ali da će nastaviti da bude vlast, to je izgleda mnoge iznenadilo. Drugim rečima, u Vašingtonu nisu presrećni.
Mnogi se zato okreću prošlosti i pitaju – nije li Džordž Buš mlađi pogrešio kada je Putina (2001) nazvao svojim prijateljem. Ali, kako se pokazalo, okolnosti su se dramatično menjale. Americi su tada zaista trebali prijatelji. Pogotovo posle napada Al Kaide na Njujork i Vašington (septembra 2001) bilo je jasno da su stvari u svetu krenule opasnim kolosekom. Na stranu shvatanje šta je, ko i na koji način doprineo bujanju međunarodnog terorizma, nešto je moralo biti urađeno. Putin je Americi ponudio svesrdnu pomoć, Vašington ju je jednako svesrdno prihvatio. Niko se tada nije pitao da li Rusija to čini iz demokratskih ili nedemokratskih pobuda.
Ali onoga trenutka kada je glavna opasnost minula, a smrtonosna delatnost sledbenika Osame bin Ladena ograničena na relativno uzak prostor u Avganistanu, Pakistanu, Iraku..., Amerikanci su okrenuli ploču. "Prodali" su Gruziji i Ukrajini recept "obojenih revolucija", usavršen 2000. u Srbiji, krenuli u otvoreno finansiranje, takozvanih, nevladinih (čitaj: antivladinih) organizacija u samoj Rusiji, da bi danas došli do instaliranja raketnih baza direktno uz ruske granice. Reklo bi se, pomalo čudan način izražavanja prijateljstva.
Amerika se zatrčala u uverenju da je njena moć, posebno vojna, večita. Rusija, kojoj uloga malog međunarodnog igrača nikada nije bila svojstvena, ovo je shvatila kao direktnu pretnju. I umesto da u Vašingtonu spuste loptu, krenuli su još žešće. Treba li pomenuti da je Moskva sa Bagdadom potpisala dugoročan poslovni dogovor, vredan oko 20 milijardi dolara, jedva nekoliko dana pred američku agresiju na zemlju Sadama Huseina. Rusko-irački posao je otišao – u vetar. I to nije bio jedini slučaj.
Ali pogledajmo u budućnost. Bušova administracija će morati da prilagodi međunarodnu retoriku činjenici da Putin ostaje. Za to ima malo vremena, tačnije samo do novih predsedničkih izbora u SAD početkom 2009. Bušovom nasledniku, sa druge strane, moglo bi da bude mnogo lakše. Ponovo zbog vremena. Problem je, međutim, to što niko od trkača za Belu kuću ne deli Bušova prijateljska osećanja prema Putinu. Naprotiv.
Očigledno, u Vašingtonu se nelagodno osećaju zbog činjenice da Rusija neće menjati lidera. Kao da su se nadali da tako, ipak, neće biti.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 17.10.2007.]
