Izvor: Danas, 20.Jan.2015, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruganje Šarlija nije hrabar podvig
Lako je govoriti o ubilačkom napadu na Šarli ebdo kao o udaru na slobodu izražavanja. Ali da li treba da nas iznenađuje ako bi jedna međunarodna teroristička organizacija poznata po brutalnom kršenju ljudskih prava i ljudskih vrednosti napala medijsku kuću koja se specijalizovala da je provocira?
Kao što su antisemitski komentari postali rutina u arapskom/muslimanskom svetu, postoji i globalna industrija publikacija posvećenih antimuslimanskim kategorijama. Francuski, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << evropski (i sve više indijski) novinari, blogeri, tviteraši svake nedelje iznose sve vrste komentara koji su uvredljivi za muslimane - ili bar za one najkonzervativnije i fanatične.
Ima na stotine vebsajtova, radio programa i TV mreža specijalizovanih za antimuslimansku i antiislamsku propagandu. Tviter haštag #killallMoslems postoji od 2011. Dok mnoštvo uvreda može da uteši zabrinute za slobodu izražavanja, meni kao evropskom muslimanu ne pruža nikakvu utehu.
Evropska podozrivost prema islamu nije nova, a može se reći da je to osećanje obostrano. Ali nivo antimuslimanskih provokacija od nedavno je bez presedana. Takozvani pokret Pegida u Nemačkoj sada jednom nedeljno organizuje antimuslimanske marševe u nekoliko gradova (doduše, gotovo cela nemačka politička elita protivi se marševima Pegide i kontramitinzi su veći).
Gradonačelnik francuskog grada od 3.500 stanovnika sa 180 muslimanskih studenata Sarge-les-le-Man-a, 2014. je nastojao da u sve škole uvede svinjsko meso. Pre par godina bivši predsednik Nikola Sarkozi se pridružio kampanji čiji je cilj bio zabrana halal mesa, što je bilo i jedno od pitanja u izbornoj kampanji. U međuvremenu, Švajcarci su zabranili džamije. I tako dalje.
Manjine su svuda lake mete (hrišćanima i Jevrejima danas svakako nije lako u zemljama s većinskim muslimanskim stanovništvom). A imajući u vidu kampanju zastrašivanja koju propagira Al Kaida i njeni ogranci s jedne strane, i desničarski rasisti na drugoj, mnogi ljudi nisu svesni da su muslimani zapravo veoma mala manjina u svim evropskim (i zapadnim) zemljama. Upravo iz tog razloga to što je Šarli ebdo ismevao svetinje manjina (Jevreja, muslimana, kao i homoseksualaca) ne predstavlja hrabar podvig. Većina ljudi se uzdržava od takvih provokacija ne zato što su kukavice, već zato što veruju, i to s dobrim razlogom, da takvo ponašanje nije dobro i korisno.
Evropski muslimani nisu manje miroljubivi od svojih nemuslimanskih suseda. Gotovo svi teroristički napadi koje su izveli muslimani u evropskim i drugim zemljama delo su Al Kaide. Utešno je znati da je nasilna ideologija ograničena među muslimanima, naročito na Zapadu. Zapravo, u Evropi nema značajnih domaćih islamističkih terorističkih organizacija.
Zemlje većinski muslimanske nisu poznate po privrženosti slobodi govora. Ali, nakon napada na Šarli ebdo vredno je ukazati da osim u Iraku i Siriji koje razdire rat, više novinara je svake godine ubijeno u pretežno katoličkim Filipinima, nego u bilo kojoj zemlji s većinskim muslimanskim stanovništvom.
Nažalost, kako je pokazalo užasno ubistvo 77 ljudi koje je počinio Anders Brejvik u Norveškoj, gde ja živim, potrebna je samo jedna organizacija ili pojedinac da bi se počinio gnusni zločin, bez obzira na nivo obrazovanja i životne standarde društva. Ipak, dok je usamljenike poput Brejvika teško otkriti, aktivne članove terorističkih organizacija je mnogo lakše pronaći i nadzirati.
Napadi u Parizu upravo zbog toga još više zabrinjavaju. U ovom slučaju obaveštajne i bezbednosne službe su napravile katastrofalan propust, što je omogućilo grupi od četvoro ljudi koji su bili poznati policiji kao članovi globalno aktivne terorističke organizacije da s relativnom lakoćom operišu u glavnom gradu Francuske. Zašto su pobegli? Zašto ranije nisu bili pod nadzorom i sprečeni? Koliko još ima takvih ljudi koji su poznati policiji?
To je diskusija koju treba voditi. Usredsređivanje debate samo na islam i muslimane i mogućnost verskih reformi, integraciju i koegzistenciju samo je način da se zakamufliraju propusti. Muslimani su već u priličnoj meri deo svih sfera evropskog života, uključujući bezbednosni aparat i vojsku. Evropski muslimani su integrisani u društva kao profesionalci, sportisti, naučnici, lideri.
Niko ne treba da pretpostavlja da evropski muslimani moraju da se izvine ili objasne delovanja terorističkih organizacija s verskom ideologijom nalik kultu, kao što niko nije očekivao da se Norvežani izvinjavaju zbog Brejvika.
Ako zatvorimo oči, možemo da zamislimo da su napadi u Parizu otkrili kontradiktornost između islama i slobode izražavanja i između muslimana i Evropljana. Ako ih otvorimo i počnemo da analiziramo uzroke i posledice, možemo da izbegnemo provaliju u koju nas takvo dobrovoljno slepilo vodi.
Autor je direktor za inovacije i politiku u INSEAD biznis školi
